Гледамо примере светитеља и питамо се зашто смо тако далеко од њиховог Христоликог живљења по Јеванђељу. Изнова и изнова тонемо у блато и блато греха, постајући сломљени, потлачени и болесни. У својој сломљености издајемо Јеванђеље, сопствене стандарде, понашања и очекивања других.

Знамо истинитост речи: „Нема никог доброг осим Једног, то јест Бога (Матеј 19:17)“, зато што изнова и изнова пропадамо у сопственој привидној неспособности да живимо како верујемо.

Знамо да смо позвани на светост од стране Христа и да нам Он даје снагу, храброст, па чак и способност да живимо свој живот у светости. Ипак, колико год се трудили, откривамо не живимо у потпуности по Јеванђељу, да га не сведочимо пред другима и разочаравамо пријатеље и породицу понашањем, које је све, само не пример живљења по Јеванђељу. Сломљени смо, на граници очаја.

Ипак, чак и док се боримо са својим гресима, морамо запамтити да нас је Бог посебно створио за учешће у Његовом Божанству. Он нас је позвао и постали смо царски народ, посебно створен да учествује у Божјем животу. Кључ овог живота у Богу налази се у покајању. Чак и у свој нашој сломљености, не смемо се препустити малодушју, јер наш Спаситељ брзо опрашта. Када откријемо да смо лишени благодати Божије, морамо се покајати, знајући да је Бог брз на праштању.

Када смо сломљени, очај је непријатељ и треба га посматрати само као емоцију која долази од злога. Нада и опроштај су дарови који долазе од Бога. У оним временима када нисмо успели у свом хришћанском позиву, морамо прихватити наду која долази са покајаним срцем, и у нашој сломљености, сећати се да увек треба да чувамо своја срца и умове знајући да имамо Бога који брзо прашта.

Очај је непријатељ нашег спасења, јер у очају зли жели да верујемо да нема ни наде, ни спасења. У својој сломљености, морамо окренути поглед ка нашем Спаситељу и Његовој жртви, Ономе који нас издиже из наше сломљености, чинећи нас целим и дарујући нам опроштај и живот.

игуман Трифун
Извор: findglocal.com