Било је сунчано суботње јутро. Служио сам Литургију и припремио се да конзумирам преостале Свете Дарове у олтару.

Одједном сам чуо да ме неко зове. На споредним вратима стајао је син нашег комшије, младић Костас. Тешко је дисао и био је сав мокар. Било је очигледно да је дотрчао до храма што је брже могао. Рекао је:

Оче, помози! Изгледа да ми је отац на самрти. Тражи од вас да га исповедите и причесте.

Зној ми је прекрио чело. Дечаков отац био је најчуднији, најскандалознији и најподлији човек у селу. Није било породице са којом није био у свађи. Никада није прешао црквени праг, није ишао на сахране, венчања или крштења.

Прекрстио сам се, узео свете дарове и кренуо за његовим сином, прихвативши његову молбу као позив од Бога. Комшијина кућа била је врло близу, удаљена тек неких 40-так метара од храма.

Када смо младић и ја ушли у кућу умирућег ујака Јаниса, ставио сам Свету Чашу, где је још било Светих Дарова, на ноћни ормарић поред његовог кревета.

Одмах сам рекао:

- Ујаче Јанис, да бих вас причестио, морам вас најпре исповедити и прочитати разрешну молитву над вама. Да ли желите да се исповедите?

- Хоћу! Старац је узвикнуо.

Покрио сам га епитрахиљем, а он ми је испричао грехе који су га мучили. Прочитао сам молитву и узео Чашу да га причестим.

Али било је потпуно празно! Дах ми је застао од узбуђења. Рекао сам пацијенту: „Не могу да разумем шта се догодило. Посуда је потпуно празна, иако сигурно знам да је после Литургије остало још нешто светих дарова. Сада ћу отрчати у храм причестићу Вас са пређеосвећеним Даровима."

Чувши моје речи, умирући човек је зајецао: „Не, оче, Христос је због мене узео Тајну из Чаше. Све што сам рекао је потпуна бесмислица. Било ме је срамота да вам кажем своје праве грехе, јер су они тако тешки... Али сада ћу вам рећи шта сам заиста грешио, не кријући ништа“.

И старац је са сузама почео да се заиста исповеда. Након тога сам поново прочитао молитву дозволе над њим и замолио га да сачека док не одем у храм и не вратим се са Даровима. "Иди, оче, заиста ти се радујем."

Узео сам Свету Чашу у руке да је однесем до цркве, погледао унутра и обузело ме страхопоштовање. Унутра је била једна честица светих дарова. Прекрстио сам се и одмах причестио умирућег човека. Када је прогутао Свете дарове, његово лице се разведрило и попримило тако миран израз какав никада у животу није имао. Затворио је очи и предао свој дух Господу пред мојим очима.

Сећајући се овог догађаја, увек славим Христа и размишљам о великој мудрости, деликатности и љубави којом је Он опростио нашем Јанису, водио га ка спасењу и помогао му да се искрено исповеди.

Нека га Господ прими у своја Небеска боравишта! Нека му је вечна успомена. Не губимо наду у своје спасење, чак и ако смо најгрешнији људи на свету. Нека би Бог дао да се сви покајемо и постанемо достојни Раја, искрено и скромно признајући своје грехе. Амин!.

За Фондацију "Пријатељ Божији": Ставро Василидос
Извор: ekklisiaonline.gr