Када се Бог пробија ка нама или се ми пробијамо ка Богу, у било каквим изузетним околностима, када се свакодневица изненада распукне пред нама, са дубином коју раније нисмо примећивали, када у себи откријемо дубине где молитва живи и откуда може прокључати - тада нема проблема. Када осећамо Бога, тада ми стојимо лицем у лице с Њим, клањамо Му се, говоримо с Њим. Међутим, проблем је положај човека када му се чини као да је Бог одсутан.
Није реч о некаквом објективном одсуству Бога, јер у стварности Бог никада не одсуствује, већ је то осећање одсуства које постоји у нама; ми стојимо пред Богом и вичемо у празно небо, откуда нема одговора. Шта тада чинити? Пре свега, веома је важно имати у виду да је молитва сусрет, да је то однос, и то дубоки однос, на који се не можемо принудити насилно ни ми ни Бог. Ако би било могуће дозвати механички Бога на сусрет, такорећи принудити Га на сусрет само зато што смо управо ми тај моменат одредили за сусрет са Њим, то не би био сусрет, ни однос. Тако је могуће сусрести се са измишљеним ликом, са разним идолима, које можемо поставити пред себе уместо Бога; но, то је немогуће учинити у односу са Живим Богом, као што је то немогуће у односима са живим човеком.
Односи треба да почну и да се развијају у узајамној слободи. Ми се жалимо на то што Он не чини очигледним Своје присуство у тих неколико минута током целог дана; но, шта рећи о осталих 23 и по часа, када Бог може колико хоће да куца на наша врата, а ми одговарамо: “Извини, заузет сам”, или уопште не одговарамо, зато што чак и не слушамо како Он куца на врата нашег срца, нашег ума, наше свести или савести, нашег живота. И тако, немамо право да се жалимо на одсуство Бога, зато што сами одсуствујемо кудикамо више.
Друга важна околност је та да је сусрет лицем у лице са Богом увек суд за нас. Сусревши Бога, било то у молитви, у богомислију или у созерцању, можемо у том сусрету бити или оправдани или осуђени. Не говорим да се тог момента над нама изриче пресуда коначне осуде или вечног спасења, већ је сусрет са Богом увек кризни моменат, кризис. Кризис је грчка реч, и значи: суд. Слава Богу што нам Он не јавља увек Себе када ми неодговорно, безуспешно покушавамо да се сусретнемо са Њим, зато што такав сусрет може да не одговара нашој снази. И, зато, када ми не осећамо, не доживљавамо јасно Божије присуство, прва наша реакција треба да буде благодарност.
Бог је милостив; Он не долази док не буде време; Он нам даје могућност да погледамо на себе, да схватимо да не осећамо Његово присуство онда када би нам било на суд или на осуду. Навешћу вам један пример. Пре много година, дошао ми је један човек и почео молити: “Покажите ми Бога!” Рекао сам да то не могу учинити и додао да, ако бих и могао, он ипак не би видео Бога. Да би човек сусрео, видео Бога, неопходно је да има нешто заједничко са Њим, нешто што ће нам дати очи којима бисмо видели и чула којима бисмо осетили. Човек ме је тада питао зашто ја тако мислим о Њему, а ја сам му предложио да размисли и да каже које место у Јеванђељу га посебно дотиче, како бих покушао да увидим у чему је Његова сличност са Богом.
Он је рекао: “Да, постоји такво место: у 8.глави Јеванђеља по Јовану је прича о жени ухваћеној у прељуби”. Ја сам одговорио: “Добро, то је једна од најлепших и најдирљивијих прича; а сада, седите и размислите: ко сте ви у тој причи? Јесте ли на страни Господа и пуни милосрђа, разумевања и вере у ту жену, која је способна да се покаје и постане нови човек? Или сте ви жена која је разобличена у прељуби? Или један од старешина који су, један за другим, изашли напоље, зато што су сазнали своје грехе? Или један од младих који се колебају и оклевају?” Он је размислио и рекао: “Не, ја сам једини од Јудеја који не би изашао, већ бих ту жену засуо камењем”. Тада сам му рекао: “Благодарите Богу што вам не даје да се сада сусретнете са Њим, лицем у лице”.
Бог није спреман да буде просто једна од ствари у нашем животу. Ако желимо да се молимо, најпре треба да будемо убеђени да смо грешници, да тежимо спасењу, да смо одвојени од Бога, да не можемо живети без Њега, и једино што Му можемо принети јесте наша очајничка туга за тим да постанемо онакви какве би нас Бог прихватио, примио у нашем покајању, примио нас са милосрђем и љубављу. И, управо та молитва, од самог Њеног почетка, јесте наше окретање Богу.
Научи се смирењу у истинском, најдубљем смислу те речи. На латинском језику хумилитас (смирење) потиче од речи хумус (плодна земља). И тако, смирење се не састоји у томе да, како ми то често радимо, “правимо се скрушени”, и да о себи мислимо и говоримо лоше, и да убеђујемо друге, као да су наши неприродни манири смирење. Смирење је стање плодне земље. Посаветовао сам једну жену: “Учи се да будеш оваква пред Богом: да све примаш, не супротстављајући се, спремна да примиш и од људи и од Бога ма шта ти они дали”.
Ми не можемо насилно завладати Богом; но, ако стојимо изван граница онога шо је “правилно”, а у пределима где царује милосрђе, можемо сусрести Бога. Сада се постарајте да промислите о “одсуству” Бога, и да разумете свим бићем да, пре него што покуцате на врата (и то не само врата Царства у општем смислу, Христос заиста каже: Ја сам врата), треба да схватимо да се налазимо изван, споља. Ако ми, по безумљу, уобразимо да смо већ у Царству Божијем, то, разуме се, нећемо ни куцати, остаје нам само да гледамо около - где су анђели, где су светитељи, и где су те обитељи које су предодређене за нас? И, када не видимо ништа од тога, осим мрака или зидова, то се са пуним правом можемо чудити како рај уопште није привлачан. Треба схватити да ми још нисмо у рају, да смо ми још изван Царства Божијег, и тада запитати себе: где су врата и како на њих покуцати?...
Митрополит Антоније (Блум)