„Благо човеку који нађе мудрост, и човеку који добије разум.“ (Приче Сол. 3:13)

Живимо у друштву где су мужеви и жене, мајке и очеви, били ишчупани из својих корена, идвојени од традиционалних и религиозних вредности, које су јасно одређивале шта значи бити мушкарац, жена, члан породице.

Старе вредности и улоге, тако лако храњене, у великим земљорадничким и патријархалним друштвима, сада су скоро немогуће за подражавање у великим индустријским градовима. Здраво психолошко „везивање“, које се природно јављало између мајки и ћерки, очева и синова, је сада веома ретка појава.

„Покрет за „женско ослобођење“ је у почетку био разумљива реакција на неодговорног, насилничког, охолог и безосећајног мушкарца; али уместо подизања свести и морала код мушкарца ка традиционалним вредностима, и моралног нивоа код жена, имало је последицу спуштања жене до још нижег нивоа у односу на понашање мушкараца, док у исто време разбијају „мушки мит“, не дајући место правилном значењу онога „шта заправо треба да буде мушкарац“ – или, за наше сврхе, шта је то бити Православни Хришћанин мушкарац.

Необични модел за угледање је за Православног мушкарца је данас Свети Пророк Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу“. Његов живот показује извесне главне особине по којима Православни мушкарац може, и треба да оцењује себе данас – обезбеђујући себи план духовног развоја и борбе.

Ми мислимо о Светом Јову пре свега у смислу пробе његове вере и страдања у његовом животу, због чега га Православни зову „Многострадални“. Заборављамо да је он истрајао до краја и извојевао победу над невољама. Ретко схватамо, да је у циљу задобијања ове победе, он морао имати одређене вредности карактера и душе – квалитет истинског и побожног мушкарца.

Које су то вредности?

Био је човек који није заборавио Бога и Божију љубав према њему, без обзира колико је ужасна била тренутна патња: „Кад ме Бог чуваше, кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах без мрака“ (Јов 29:3-4)

Православни човек тежи да никада не заборави Бога и Његове благослове било из прошлости или у садашњости, и он даје исти пример својој жени, деци, посебно у време искушења.

Пророк је волео своју децу и крајње су му недостајали док је био у изгнанству. Није их посматрао као иритирајуће наметање у свој сопствени „начин живота“. Он је устајао рано и приносио жртву за њих, са циљем да их очисти ако су грешили (Јов 1:5)

Православни мушкарац се ватрено моли за своју децу – и за мудрост у њиховом васпитавању, и за молитву за Божије благослове и благодат за њих. Ово је такође образац и за свештеника, који има много духовне деце.

Свети Јов је био праведан и поштен, и са својом децом, али и са онима за које је сносио одговорност ван своје породице. (Јов 29:14-17). На исти начин, Православни Хришћанин је образац правде непристрасности за своју децу, ублажавајући правду милошћу.

Пророк Јов је био поштован и од старих и младих (Јов 29:7-10). Православни мушкарци показују поштовање према својим надређенима, и на послу и код куће, али нарочито у Цркви, и задобијају поштпвање своје жене и деце, не чинећи ништа што ће уништити ово, да их не саблазне.

Светитељ је био постојан, сличан дрвету чије корење увек има воде (29:19). Православни човек увек свесно тежи да избегне немир нашег јурећег друштва, схватајући потребу деце да имају сигурни осећај „места“ и стабилности у њиховим животима.

Свети Јов је био мудри тражитељ Бога и мудрости: Господ даде, Господ узе; да је благословено Име Господње. Православни Хришћанин такође тежи да се спокојно одмори у Промислу Божијем, чувајући живо своју посвећеност Вери Православној, и примењујући ово на своју породице према својој снази.

Због свих ових духовних особина, Свети Јов је био у стању да издржи ужасну патњу и невољу, и за последицу имао да је Господ благословио последњи део Јововог живота, чак још више од првог (Јов 42:12). Ово је дакле, прави пример за данашњег мушкарце, који су често под искушењем да се повуку у пасивну самодовољност кад су сусочени са тешкоћом и искушењем, који су превише спремни (и охрабрени од стране друштва) да напусте посао, жену, децу на најмањи каприц или тешкоћу. Овде, дакле је Светитељ који може надахнути у савременом човеку потребу за стварним човештвом, пре него на притворну мушкост.

„Благо човеку који се свагда боји; а ко је тврдоглав, упада у зло". (Приче Сол. 28:14)

о. Алексеј Јанг