"Ја хоћу да идем у Европу и знам да идем на гробље"...
Достојевски
Ми живимо на географској и духовној вододелници између два света, између две културе, између Истока и Запада. Наша народна душа послата је у овај загонетни свет, и речено јој је: живи - на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности по себе живети на оштрици мача? Није ли за такав живот неопходно да се сви атоми бића нашег претворе у очи неуспављиве, и све мисли душе наше у зенице неослепљиве? С једне стране, душу нашу привлачи метежни Запад магнетском тежом својом, а с друге - мами нас спокојни Исток тајанственом красотом својом. Под политираном кором Запада тутње вулканске противречности; под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. И нас растржу два света. Куда ћемо ићи: на Исток или на Запад? Наша душа мора бити херувимски видовита и серафимски слуховита, да би могла поћи и ићи путем, који се неће завршити њеном смрћу. He реци: нека се раздели душа народа нашег; нека пола пође на Исток а пола на Запад. Пријатељу, може ли око твоје гледати, ако га разделиш? Може ли срце твоје осећати, ако га расечеш? Може ли царство опстати, ако се раздели? Саме чињенице непоречно одговарају и непобитно сведоче: не може. Како онда душа народа нашег може живети, и не умрети, и бесмртна постати, ако се раздели?
He треба се варати, положај наше народне душе је Судбоносно озбиљан; само се опортунист може односити према њему неозбиљно. Основно је начело психологије народа: сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе наше испреплетане су међу собом као корење у земљи, из кога расте једно стабло, једно дрво. У свакоме има свачије душе, а све душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чиром егоизма, зар се отровни гној њен неће разлити по целом организму народне душе? Ако је срце твоје заражено саможивошћу, зар ниси постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах отсећи?
Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао, - твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији, и највиђенији и најпониженији.
Када се наша народна душа први пут устумарала на раскрсници између два света, Св. Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега, она је била слепа; кроз њега она је прогледала и први пут угледала вечну Истину и вечни смисао живота. Од смртног, он је душу нашу окренуо Бесмртном, од временог - Вечном, од човечјег - Богочовечном. Коме ћемо ићи, пријатељи моји, када се душа наша, плава птица наша, устумара у кавезу тела нашег, устумара мучена растковским питањима: шта је живот? шта смрт? нашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли нас та језива питања, ко ће нам одговорити на њих: да ли европски човек или Растков Богочовек?
Није ли човек задао себи растковска питања, будите уверени, још није изашао из животињског стадијума, још се није развио у човека, јер само животиње и поживотињени људи не задају себи та питања. Сматрали ко да је виши од животиња тиме што се раскошно одева и храни, укажите му на животиње и биље. Гле, зар љиљан у пољу није лепше одевен и од славног цара Соломона? зар није раскошније украшен и од раскошне царице Савске? Гле, зар се пчела не храни боље и од свакога Креза, јер се цвећем храни? А кад светосавски озбиљно загледате у неке претставнике наше интелигенције, видећете да још нису изишли ни из анорганског стања, јер живе телом и ради тела, ради те трошне иловачне чауре душе своје.
Ко се једанпут озбиљно замисли, растковски замисли, над тајанственим бићем што се човек зове, он мора или као Растко свим бићем поверовати у Господа Христа, или извршити самоубиство, неминовно извршити духовно самоубиство, а можда и физичко. Живећи на судбоносној вододелници култура, наш се човек, захваћен растковским питањима, не може смирити док одлучно не пође или путем европског човека или путем светосавског Богочовека. Шта га чека на једном a шта на другом путу? Чиме се завршава један a чиме други пут? На чему почива култура европског човека а на чему култура светосавског Богочовека?
Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то - европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. Зар нисте приметили како он неизмерно воли да богује, да богује науком и техником, философијом и културом, религијом и политиком, уметношћу и модом, - да богује по сваку цену, макар инквизицијом и папизмом, макар мачем и огњем, макар - троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да - нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја - бог!
Ништа тако не воли европски човек но да се претставља као бог, мада је у овој васиони као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је потчини себи, зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назвао културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју религију и етику, своју политику и технику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да сузи и оповршини човека, да га сведе на материју. И он, обзидан њоме, сазнаје себе као материју, само као материју.
Знате ли ко је победио? - Иронија, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Очигледна је истина: европски човек робује стварима, не богује над њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идолима које је сам начинио. У своме походу против свега натприродног, он је тековинама своје културе заменио све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога живог и истинитог. И културу промовисао за бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан, - таква је кобна иронија овако устројеног човека.
Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба - идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. To је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом. Реците, зар човек не клања риђој иловачи, када саможиво љуби земљано, иловачно тело своје, и упорно тврди: тело сам и само тело? Реците, зар европски човек не клања риђој иловачи, када за свој идеал проглашава класу, или народ, или човечанство?
Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола. Од науке и њених хипотеза - створила је идоле; од технике и њених изума - створила је идоле; од религије и њених претставника - створила је идоле; од политике и њених партија - створила је идоле; од моде и њених манекена - створила је идоле, а посред свих идола на васиони трон егоизма посадила европског човека, европског Далај-ламу.
У суштини својој, европска култура је - повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. "Гурманство за стварима" је главна одлика европског човека. Но фетишистичка метафизика европске културе практично се изражава фетишистичком етиком. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се - људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако - људождерством, само маскираним, културним људождерством? Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота - борбу за самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство? He значи ли то: човече, бори се за самоодржање - свим средствима; бори се, ако треба, и - људождерством! главно је: одржати се у животу! Како? -To не подилази под контролу савести. Живот је кланица, на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања - све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло, допуштен злочин. Позитивистичка је наука објавила: све што бива - бива по природним законима. У природи влада као врховни закон - закон неопходности. Он влада и над људима, и над свима њиховим мислима, осећањима, стремљењима, поступцима. Када греше, људи греше по неопходности. Човече, ти ниси крив, ни за највећи преступ свој - ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по природној неопходности... He чудите се! - грех не може постојати за човека, за кога не постоји Бог, јер је грех - грех пред Богом. Ако Бога нема, онда - ни греха нема, ни зла нема, ни злочина нема.
Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: "нема Бога", морао се појавити као практични нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу, својом философијом и науком, својом техником и политиком, европска култура систематски потискује из човека све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује у њему осећање бесмртности, смањује му душу док је најзад не сведе на - нулу.
Треба се ослободити Бога, - то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима створили су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најдоследнији неимар и најискренији исповедник европске културе - Ниче, са врха човекоманијске пирамиде егоизма, објавио вест: "умро је Бог!"
Када нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда - нема ничег апсолутног, ничег свевредносног, онда - све је релативно, све пролазно, све смртно. И збиља, протеране су све апсолутне вредности, а зацарене - релативне. Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна резултанта хуманизма и свих његових философских, научних, техничких и политичких огранака, но не само то, него у последњој линији својој, хуманизам није друго до - нихилизам.
Кризу европског духа овако оцртава немачки философ Карл Јоел: "Нашем погледу на свет недостаје потез ка целини уопште и смисао за апсолутно. Недостаје нам целина осведочења, a са највишом снагом осведочења и највиша снага веровања; наш морал нема великих карактера; наша историја нема личности кроз које се изражава цео народ и цело време у најзбијенијој снази. Недостаје нам велика поезија, јер наша фантазија, отргнута од космичке целине, хвата се само маленога a у великом се само игра, јер наше песнике не носи више оно космичко осећање класичара, које је њиховим стиховима давало виши звук и њиховим ликовима унутрашњу нужност. Имамо најопојније сликарство тона без мелоса, најраскошнији патос без етоса, и најшаренију инструментацију, илустрацију, инсценацију, највештију технику без душе. Имамо највидљивију средину, најбогатију позорницу, најживљу радњу без јунака, са масама и марионетама као јунацима. Имамо режију као уметност с најјачим ефектом, уметност појава без суштине. Имамо најбогатији живот; али он нема мира и заокружености, унутрашње хармоније, јер му недостаје смисао за целину, за измирење човека и света. Тако криза философије постаје криза времена".
Да, да, хуманизам се није могао не развити у нихилизам. Зар може човек не постати нихилист, када не признаје никакву апсолутну вредност?
Идите коритом логике до краја, и ви ћете морати доћи до закључка, да је релативизам - отац анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда - ниједно од њих нема права да себе наметне другима. Покуша ли, треба ратовати до истребљења. Пошто су све вредности релативне, какво право има ма која од њих, да себе наметне за највећу и врховну? На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, када су и једна и друга релативне? Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда - не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постоји само анархија.
И заиста, стварност је над стварностима, да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, ако је доследан, сутра ће бити анархист, a прексутра нихилист. A је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.
Шта остаје од човека, када се из тела његовог извуче душа? - Леш. Шта од Европе, када се из тела њеног извуче Бог? - Леш. Истерали су Бога из васионе, зар није постала - лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? Ништа друго до - униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао - ствар. Личност је обесцењена и разорена; остао је човек = ствар. Нема целог интегралног, бесмртног, боголиког човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана, политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек - бездушна ствар међу бездушним стварима.
Таква је, у главним линијама својим, култура европског човека. А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она? - Она сва почива на личности Богочовека Христа. Бог је постао човек, да би човека уздигао до Бога. To је почетак и завршетак, између којих се креће православна, светосавска култура. Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први, да буде све у свему. He само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Ту је оличено и остварено најприсније јединство Бога са човеком: ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се постиже идеална равнотежа и остварује савршена хармонија између Бога и човека. Пуноћу и савршенство своје личности човек постиже кроз сједињење са Богочовеком. Богочовечност је једина категорија, кроз коју се пројављује сва многострука делатност православне културе. Почиње се од Богочовека, а завршава идеалним, интегралним, обогочовеченим човеком. У центру светова стоји Богочовек Христос; Он је осовина око које се крећу сви светови, горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа, ка коме гравитирају све душе, гладне вечне Истине и Живота. Он је и програм и извор свих стваралачких сила светосавске културе. Ту Бог ради, човек сарађује; Бог ствара човеком, човек ствара Богом; ту се наставља божанско стваралаштво, и то наставља човеком. Ради тога човек износи из себе све што је божанско, ставља га у акцију, у стваралаштво, у живот. При томе, у том стваралаштву, све што је божанско, не само у човеку него и у свету око човека, долази до израза, до акције; све што је божанско ради, све што је људско сарађује. Но да би човек успешно сарађивао Богу, мора навикнути себе: да мисли Богом, да осећа Богом, да живи Богом, да ствара Богом. A све то разоткрива нам циљ светосавске културе.
Какав је циљ светосавске културе? Циљ је: да што више божанског унесе и оствари у човеку и у свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и у свету. Стога је светосавска култура: култ Христу Богу, служење Христу Богу. Уствари, светосавска култура је непрекидно служење Христу Богу, непрекидно богослужење: човек служи Богу кроз себе и кроз сву твар око себе: систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао, у свако своје стваралаштво; буди све што је божанско у природи око њега, да би сва природа служила Богу, предвођена христочежњивим човеком. Тако, сва твар учествује у свеопштем богослужењу. Јер човеку, који служи Богу, служи природа.
Богочовечанска култура преображава човека изнутра, иде из унутрашњег спољашњем; прерађује душу, и душом - тело. За њу: тело је близанац душе, близанац који душом живи, креће се и постоји. Извуците из њега душу; шта остаје ако не - смрдљиви леш? Богочовек преображава најпре душу, а затим и тело. Преображена душа преображава тело, преображава материју.
Циљ је богочовечанске културе: преобразити не само човека и човечанство, већ кроз њих и сву природу. Но, како се постиже тај циљ? - Једино богочовечанским средствима. A то су еванђелске врлине: вера и љубав, нада и молитва, пост и смерност, кротост и жалостивост, богољубље и братољубље. Практиковањем ових врлина изграђује се богочовечанска, светосавска култура. Упражњавајући ове врлине, човек прерађује душу своју из ружне у лепу, из мрачне у светлу, из грешне у свету, из тамолике у христолику. И тело своје претвара у рам, у који урамљује христолику душу своју.
Кроз вежбање у еванђелским врлинама, човек стиче власт над собом и над природом око себе. Изгонећи грех из себе, и из света око себе, човек изгони и дивљу и разорну силу, потпуно преображава и себе и свет, укроћује природу и у себи и око себе. Светитељи су најбољи примери тога: осветивши, преобразивши себе практиковањем еванђелских врлина, они освећују, преображују и природу око себе. Многобројни су светитељи, којима су дивље звери служиле, који су самом појавом својом укроћавали лавове, медведе и вукове. Њихово је опхођење са природом молитвено, благо, кротко, самилосно, нежно, не грубо, не сурово, не непријатељско, не дивље.
He спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина - ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу. Јер царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. "Оно неће доћи да се види, - објавио је Спаситељ. - Нити ће казати: ево га овде или онде! Јер, гле, царство Божије је унутра у вама" (Лука 17, 20-21), унутра у души Богом створеној и боголикој, у души освећеној Духом Светим.
Јер је "царство Божије правда и мир и радост у Духу Светом". Да, у Духу Светом, не у духу човековом (Рим. 14, 17). Оно може бити у духу човековом онолико, колико човек испуни себе Духом Светим помоћу еванђелских врлина. Зато је прва и највећа заповест светосавске културе: "Иштите најпре царства Божијег и правде његове, и ово ће вам се све додати" (Матеј 6, 33), то јест додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна, одело, обиталиште (Мат. 6, 25-32). Све је то само додатак царству Божијем. А култура Запада иште најпре тај додатак. У томе је њено незнабоштво, јер, по речи Спасовој, незнабошци ишту најпре тај додатак. У томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном за свагда: "He брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете га обући ... Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Hero иштите најпре царства Божијег и правде његове и ово ће вам се све додати" (Матеј 6, 25; 32-33; Лук. 12, 22-31).
Огроман је регистар потреба које савремени човек жудно измишља. И ради задовољења својих многобројних бесмислених потреба, људи су ову златну звезду Божију претворили у кланицу. A човекољубиви Господ је давно открио оно што је "једино потребно" сваком човеку и свему човечанству. Шта је то? - Богочовек Христос и све што Он собом доноси: Божанска истина, Божанска правда, Божанска љубав, Божанска доброта, Божанска светост, Божанска бесмртност, Божанска вечност, и сва остала Божанска савршенства. Ето, то је "једино потребно" човеку и човечанству, a све остале људске потребе, упоређене са овом, толико су споредне, да су готово непотребне.
Када се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себе, онда мора доћи до закључка, да је потреба над потребама - одрећи се свих потреба, и одлучно поћи за Господом Христом, поћи и сјединити се с Њим, упражњавањем еванђелских подвига. He учини ли то, човек остаје духовно бесплодан, бесмислен, безживотан; душа му се суши, расипа, распада, и он поступно изумире, док најзад сав не умре, сав без остатка. Јер су божанска уста Христова изрекла: "Као што лоза не може родити сама од себе, ако не остане на чокоту, тако и ви, ако у мени не будете. Ја сам чокот, а ви лозе: који обитава у мени и ја у њему, он ће родити много рода, јер без мене не можете чинити ништа, Ко не остане у мени, избациће се напоље, као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити" (Јов. 15, 4-6).
Само кроз духовно органско јединство са Богочовеком Христом, човек може продужити живот свој у живот вечни и биће своје у биће вечно. Човек богочовечанске, светосавске културе никад није сам: кад мисли, он - Христом мисли; кад дела, он - Христом дела; кад осећа он - Христом осећа Једном речју: он непрестано живи Христом Богом. Јер шта је човек без Бога? - У почетку получовек, а на крају - нечовек. Једино у Богочовеку, човек налази пуноћу и савршенство свога бића, налази свој оригинал, своју бесконачност и бескрајност, своју бесмртност и вечност, своју апсолутну вредност. Господ Исус је једини међу људима и међу бићима прогласио душу човечију за највећу драгоценост у свима световима, горњим и доњим. "Каква је корист човеку, - пита Спаситељ који се никад смејао није, - ако сав свет добије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?" (Матеј 16, 26).
Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа. Истрошили човек душу своју у пороцима и гресима, неће је моћи откупити, макар постао господар свих сунчаних система... Ту је човеку остављен један излаз, само један, и нема другог. Ево њега: Богочовек Христос је једино осигурање душе човечије, осигурање на бесмртност и вечност. Стварима се душа не осигурава, већ поробљава. Богочовек ослобађа човека тираније ствари. Над Христовим човеком ствари немају власти, али он има над њима. Свима стварима он одређује праву вредност, јер их све цени Христовом оценом. А пошто у Христовом ценовнику душа људска има несравњено већу вредност од свих бића и ствари, то светосавски човек сву бригу своју, сву пажњу своју, посвећује души. Јер је светосавска култура првенствено култура душе.
Човек је велики једино Богом; - то је мото светосавске, богочовечанске културе. Без Бога, човек није друго до - седамдесет килограма крваве иловаче. Шта су људи без Бога, ако не - гроб до гроба? Европски је човек осудио на смрт и Бога и душу. Није ли тиме и себе сама осудио на смрт, иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, културе, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле Бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно загледате у трагику људске историје, ви ћете морати увидети да богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. Он је прво Бога убио, па затим себе уништио. To је неумитни закон који влада историјом ове планете.
Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је видовити Достојевски пре 90 година, и сетни Гогољ пре 100 година... И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова зидана је европска вавилонска кула, и нама је пала у део трагична визија: гле, сазидана је огромна - нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народ не разуме. Устао је човек на човека, и царство на царство, и народ на народ, па чак и континент на континент.
Европски човек је дошао до своје судбоносне вртоглавице. На врх своје вавилонске куле повео је надчовека, и хтео њиме да заврши своје здање, али је надчовек полудео под самим врхом, и сурвао се с куле, а и кула за њим крха се и ломи кроз ратове и револуције. Homo europaecus морао је полудети на крају своје културе; Богоубица је морао постати самоубица. Wille zur Macht претворило се у Wille zur Nacht. Ноћ тешка ноћ легла је на Европу. Руше се идоли Европе, и није далеко дан, када неће остати ни камен на камену од европске културе, која је градове зидала а душе разоравала, која је твари обожавала а Творца одбацила...
Заљубљен у Европу, руски мислилац Херцен је дуго живео у њој, али је при крају свога живота, пре 90 година писао: "Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свуда смо видели прст смрти... Европа се приближује страшној катаклизми... Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нису свршили свој задатак, срушиле су веру, а нису оствариле слободу; распириле су у срцима жеље које нису биле у стању испунити... Ја сам први који бледим, и бојим се тамне ноћи што наступа... Збогом умирући свете, збогом Европо!"...
Пусто је небо, јер нема Бога на њему; пуста је земља, јер нема бесмртне душе на њој; европска култура је своје робље претворила у гробље. И сама постала гробље. "Ја хоћу да идем у Европу, - изјављује Достојевски, - и знам да идем на гробље"...
Пре Првог светског рата пропаст Европе предосећали су и претказивали само сетни видиоци словенски. После оног Светског рата то увиђају и осећају и понеки Европљани. Најхрабрији и најискренији међу њима несумњиво је Шпенглер који је претпрошле деценије узбунио свет својом потресном књигом: Untergang des Abendlandes. У њој он свима средствима, која му пружа европска наука, философија, политика, техника, уметност, религија, показује и доказује да Запад пада и пропада. Од Првог светског рата Европа се налази у ропцу. Западњачка или фаустовска култура, по Шпенглеру, почела је у десетом веку после Христа, а сада се распада и пропада, да сасвим нестане крајем двадесет и другог века. За европском културом, расуђује Шпенглер, настаје култура Достојевскога, култура православља.
Кроз све своје културне изуме европски човек нагло умире и изумире. Заљубљеност европског човечанства у себе - то је гробница из које оно не жели, и зато не може, да васкрсне; заљубљеност у свој разум, - то је кобна страст која пустоши европско човечанство. Једино је спасење од тога: Христос, - тврди Гогољ. Али свет, "расејан милионима блиставих предмета, који му распрштавају мисли на све стране, нема снаге да се непосредно сретне са Христом".
Тип европског човека је банкротирао пред основним проблемом живота; светосавски Богочовек их је решио све до једнога. Европски човек решио је проблем живота - нихилизмом; Богочовек - вечним животом. За европског дарвиновско-фаустовског човека главно је у животу - самоодржање; за Христовог човека - самопожртвовање. Први вели: жртвуј друге себи! а други: жртвуј себе другима!... Европски човек није решио проклети проблем смрти; Богочовек га је решио - васкрсењем.
Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку? Пођемо ли првом, претворићемо се у пролазног мољца; пођемо ли другом, претворићемо се у бесмртног творца светосавске богочовечанске културе. Практикујући еванђелске врлине, човек чини себе непролазним и вечним. Господо, ви настављате свето дело Светога Саве, ви стварате православну културу, ви изграђујете, улепшавате, обесмрћујете и своју душу и душу нашег народа, знате ли када? - Када светосавски верујете у Господа Христа, када Га растковски волите, када My се светосавски молите, када постите, када чините милостињу, када изгоните грехе из себе, када светосавски волите свој народ, када благосиљате оне који вас куну, када добро чините онима који вас мрзе, када се Богу молите за оне који вас гоне. Једном речју: када испуњујете Еванђеље Христово.
Знате ли шта значи: бити светосавски православан? - To значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се - сиромаштвом; са похотом бори се - постом и молитвом; са гневом бори се - кротошћу; са гордошћу бори се - смерношћу; са смрћу бори се - бесмртношћу; са ђаволом бори се - Богом!... Када мислиш мисао чисту и свету, знај - ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља - неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар богочовечанске, православне културе, јер је у Светој Гори двадесет година душу своју прерађивао еванђелским подвизима, и тако израдио из себе највећу, најбесмртнију и најчаробнију личност у историји нашег народа. Он је души нашој пропутио пут из смрти у бесмртност, из времена у вечност, и повео је путем богочовечанске, православне културе.
Нема сумње, принципи и силе европске културе и цивилизације су Христоборачки. Дуго се израђивао тип европског човека, док није Богочовека Христа заменио својом философијом и науком, својом политиком и техником, својом религијом и етиком. Европа се послужила Христом "само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, тј. из варварства невештог у варварство вешто"[1].
Човече, sei stolz und glucklich! = буди горд и срећан! - поручује европском човеку завршитељ европске културе, Ниче. Смырысь, гордый человъкъ! = смири се, горди човече! поручује словенском човеку апостол православне културе, Достојевски. Смири се, горди човече, смири пред вечном Христовом истином и правдом!
У мојим закључцима о европској култури има много катастрофног. Али, нека вас то не чуди, јер говорим о најкатастрофалнијем периоду људске историје, о апокалипсису Европе, чије страхоте ломе тело њено и дух њен. Нема сумње, сва је Европа минирана вулканским противречностима, које, ако се не уклоне, могу ускоро експлодирати завршним уништењем европске културе...
Стављени на опасну вододелницу између две културе, зенице наше душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочовек? Од одговора на то питање, зависи судбина наше народне душе и у времену и у вечности. Желите ли да душа нашег народа заблиста незалазном светлошћу; желите ли да од пролазне постане непролазна, од неславне - славна, од смртне - бесмртна, од временске - вечна, од човечне - богочовечна, онда изаберите светосавског Богочовека. Изаберете ли Њега, шта ће вам учинити човек? Шта смрт? "Смрти, где ти је жаока? Пакле, где ти је победа?" Изаберете ли Њега, ви ћете стати у ред словенских бесмртника, у ред најбољих и највећих Словена, у ред главних неимара православне богочовечанске културе: Светог Саве Српског и Светог Сергија руског, Светог Прохора Пчињског и Светог Јована Рилског, Светог Гаврила Лесновског и Светог Серафима Саровског, Гогоља и Достојевског, и осталих бесмртника словенских. А када сте са њима, и са њиховим свепобедним Господом Христом, онда вас нико неће моћи победити ни у овом ни у оном свету, и онда ћете бити непобедљиви победници на свима бојиштима у свима световима...
НАПОМЕНЕ: Епископ Николај: Речи о свечовеку, стр. 334.
Преподобни Јустин Ћелијски
Светосавска Философија Културе