Да ли треба посту приступати строже или либералније?

Суштина поста састоји се у томе да себи задамо одређени подвиг, и да макар у минималној мери уздржимо своје тело од његових уобичајених потреба и захтева, а истовремено да стекнемо и одређено ослобођење духа. Пост доприноси већој прибраности, смирава нас и тера да се сретнемо очи у очи са својим унутрашњим човеком и да видимо шта се дешава у срцу и у души.

Гастрономска компонента је само спољашњи фактор који помаже да човек, такорећи, утиче на самога себе. Јер борба са било којом страшћу почиње од човековог уздржавања од задовољства, привидног или стварног, које му задовољење те страсти обично доноси. А храна – то је најпримитивније задовољство, којем на овај или онај начин сви људи теже. Изузеци су веома ретки. И када се човек уздржава од одређених намирница или почне да једе мање, онда он, сходно томе, стиче навику ограничавања себе у још нечем поред тога. Тад се појављује „основа“ на којој ће моћи да се изгради борба са свим осталим страстима.

Човек, за којег црквени живот тек почиње, често покушава да што строже или, боље рећи, што буквалније испуњава оно што се односи на телесну компоненту поста; а за човека који дубље разуме црквени живот ипак је карактеристично да више размишља о оним унутрашњим променама, које за време поста треба да му се десе и којим он, уздржавањем од хране, само помаже.

У решавању питања да ли треба постити строже или, обрнуто, либералније, све се усклађује према могућностима и здрављу конкретног човека. Има људи који поседују неопходно здравље за пост на води, па чак и за сухоједеније; неко може да једе само једном дневно, неко – једном у два дана, али то је реткост. Савремени човек је најчешће толико физички и психички слаб, да ако се буквално буде придржавао Типика вероватно неће моћи да испости цео пост. Или неће моћи да иде на богослужења, или неће разумети оно што се тамо чита и пева из простог разлога што ће његов мозак, не примајући адекватну храну, бити измучен. Због тога се свако од нас мора ослањати не на то иде ли дуго у цркву и познаје ли добро црквени живот, већ на то шта би конкретно за њега у оквиру посних правила могао бити не прекомерни, и не сувише мали, већ управо реалан подвиг.

Наравно, ако човек пости по први пут, он не може знати шта је у складу са његовим могућностима, а шта није. Због тога би се, по мом мишљењу, пре приступања подвигу поста, требало посаветовати о свим питањима која су с тим у вези са свештеником код којег се човек обично исповеда и који је самим тим упознат са његовим здравственим стањем, начином живота и искуством црквеног живота. Са истим тим свештеником човек може и кориговати своју меру поста, уколико након одређеног времена осети да је узео на себе подвиг који није у складу са његовим могућностима, или, обрнуто, ако му је подвиг толико лаган да га чак и не осећа.

Штавише, потпуно је природно саветовати се по овом питању са свештеником, јер је постити а бити ван Цркве практично бесмислено. Пост је црквена установа и служи томе да човек дубље уђе у црквени живот. То је као нека врста присаједињења са животом Цркве, и ако се то не деси, онда је то само дијета, и ништа више од тога.

Понекад се човеку који је дуго у Цркви дешава да се у почетку, рецимо, трудио строго да пости, да је можда чак тиме и нашкодио свом здрављу, и затим због тога у њему долази до некаквог заокрета и јављања страха од поста. Мора да постоји разуман приступ. На пример, код многих светитеља, па самим тим и код аве Доротеја, можете срести овакво упутство за пост: одреди себи колико ћеш хране узети дневно, одузми мало од тога, и ето твог поста.

Која су правила поста за мирјане?

Међу црквеним људима влада мишљење да треба саставити друга, засебна правила поста за мирјане, због тога што су постојећа правила била писана за монахе. Али ствар је у томе што код нас заиста постоји једно исто црквено правило за све, утемељено на Типику, које се на природан начин формирало у монашком окружењу. Да ли је потребан посебан правилник поста за мирјане, као и поредак парохијског богослужења, ја не знам. Питање је прилично сложено и вишестрано. С једне стране, у томе има смисла и неко зрно разума. С друге стране, ми у Типику видимо неку врсту иконе подвижничког живота и идеалну слику којој човек треба да тежи. То намеће такав један степен подвига, који се за нас у великој мери испоставља као недостижан, али којем ми ипак и поред тога тежимо.

Заповести Христове, по речима Спаситеља, нису ни тешке ни једноставне, али када човек покушава да их испуњава, испоставља се да је то практично ван његових домашаја. Ми морамо настојати током целог свог живота да испуњавамо те заповести, ма колико то било тешко за нас. А то је теже, него поштовати правила поста или богослужења. Међутим, уколико одбијамо да се придржавамо постојећег Типика због његове сложености тражећи неки мало једноставнији правилник за себе, онда би требало саставити неке заповести за мирјане. Али то је апсурдно. Постоји једно Јеванђеље и оно је исто за све.

Онда можда и не треба ништа мењати, већ само тежити ономе што смо дужни чинити, имајући притом основу да говоримо: „Ми смо залудне слуге“ (Лк. 17, 10). Тај осећај сопствене „ништавности“ заправо и јесте оно што човек треба да постигне захваљујући посту. Јер физички јаког човека, који може да узима јако мало хране и да се радује томе, вреба друга опасност – а то је гордост. Он се може погордити као фарисеј, о којем ми слушамо у богослужбеним песмама у Недељи о митару и фарисеју. Када се пак испостави да неко покушава, али физички нешто не може да издржи, онда се он смирава. Мени се чини да је то нека врста идеалног модела.

Симбол или подвиг?

Честа грешка наших парохијана јесте то што они углавном сву своју пажњу удељују гастрономском аспекту поста, заборављајући на његову духовну компоненту. И та грешка нема толико везе са питањем „Како постити?“, колико са проблемом неправилног схватања хришћанског живота као таквог. Хришћански живот – то је скидање са себе старог човека и облачење у новог, односно константан рад над својим срцем. И хришћанин мора прво да постане добар човек, а тек затим добар хришћанин, што је повезано управо са оним променама које се дешавају у срцу. Све остало има само спољашњи карактер. Ми смо састављени од душе и тела, и обе те компоненте треба да буду подједнако укључене у овај подвиг, али на различите начине. И на првом месту је ипак оно што је изнутра.

Међутим, ту као да се јавља некакво искушење да се каже како пост уопште није важан и како се он може свести на неку симболику. Не. У свему што човек ради мора бити присутан подвиг који се приближава граници његових могућности, јер Господ истински почиње да помаже тек онда када човек чини све што је у његовој моћи: било да се ради о испуњавању заповести Христових, неким тешким животним ситуацијама, или о поменутим данима поста. И тада тај подвиг по благодати Божијој доноси плодове. Уколико човек пак сам себи поставља границу издржљивости, у смислу – ја могу толико и толико, и то је довољно, јер то и није важно – од тога нема користи. Ми морамо да покажемо чврстину своје воље, а остало ће испунити Господ. Место за врдање, свакако, остаје у свему што радимо, и само од нас зависи да ли ћемо ми у себи примећивати то врдање, борити се с њим, бити мало захтевнији, па чак можда и окрутнији, према себи или нећемо.

Један од најефикаснијих начина да се не изгуби из вида духовна компонента поста јесте да се направи лични план, макар он био и на папиру, са јасним ставкама шта би то ја у току овог поста требало да покушам урадити. Сигуран сам да ће код сваког разумног православног хришћанина кључна тачка у том плану бити не подаци о минималном узимању хране, већ духовни захтеви према себи: требало би да за то време променимо нешто у свом животу и у својим односима са људима, па чак и у свом послу. Примећено је да када човек себе ограничава у храни, он има мању потребу да разговара и осуђује. Истина, он постаје и много раздражљивији, али знајући ту појединост, само треба бити опрезан и исправно се према томе односити.

Ни људи који су дуго у Цркви, који самим тим приступају посту мало сигурније, нису заштићени од низа грешака. Постоји популарни израз „посвећен црквеном животу“, и управо тај осећај личне посвећености представља највећу грешку. Није наш задатак да се посветимо нечему – црквеном животу, читању светих отаца или Јеванђељу. Наш је задатак да постанемо добри људи и добри хришћани и да се приближимо Богу. Сав наш хришћански живот огледа се у томе какви су његови плодови.

У Патерику има једна прича о томе како је неки брат свуда ишао и хвалио свог духовног учитеља као великог старца. И неко га је напослетку упитао: „Како са тако доброг дрвета као што је он, да никне такав један кисео плод као што си ти?“. Човек може много да чита, да буде често на службама, строго да пости, много да се моли, а да притом не стекне ни смирење, ни кротост, ни трпљење свега оног што Господ у животу шаље, ни спремност да прихвата и испуњава вољу Божију, у чему год се она састојала. И управо је то оно у шта човек треба да се удуби и чему да се посвети, а то је преданост вољи Божијој.

Ина Стромилова
Извор: Православие.ру