Нису ме учили вери нити сам ишта знао о религији. Долазим из атеистичке породице у којој је слављење славе обичајно без икакве верске конотације. У Цркву се одлазило само да се запали свећа и то је највише што сам видео од Цркве. Научен сам да су „попови-лопови“ и да гледам на њих с презиром, док за монаштво нисам ни чуо. Крштен сам тек 2011. године преко школе, јер се крштење вршило бесплатно, а да није било тога вероватно не бих ни био крштен.

И тако крштен, живео сам одвојен од Цркве, никада ме није занимало да посетим било који храм, нити да прочитам или некога упитам за нешто више о томе. Али, нажалост, занимало ме је шта се дешава на улици. Дилери дроге су ми били идоли. Привлачило ме је њихов начин живота, то како они живе лагодно, не муче се, а добијају зараду ако добро раде посао. Баш то ме навело да почнем са диловањем, што сам и почео врло брзо.

Све је кренуло јако интензивно почетком 2018. године, када сам сасвим случајно боље упознао свог локалног препродавца смрти, и тако и ја кренуо тиме да се бавим. Узимао сам минималну количину марихуане, екстазија и спида и то препродавао. Напредовао сам брзо, па се и количина сваког викенда повећавала јер су људи чули за мене. Техно журки је било на претек и ја сам их редовно посећивао, како бих продавао дрогу и зарађивао од тога. Добро ми је ишло, али пошто ми је дрога нон-стоп била по рукама, и сâм сам је конзумирао. Нисам знао да станем, претеривао сам. То је трајало добрих шест месеци, а кроз тај период изгубио сам осећања – нисам могао да се расплачем, а ни да се насмејем, све је било равна линија и нисам имао наде за будућност. Осећао сам потребу да се склоним из свог града, посетим неки фестивал и охладим мало од тога. Отишао сам с неком екипом у Сокобању на музички фестивал на пар дана и добро се одморивши, хладне главе сам размислио о томе шта ја заправо радим и како то утиче на мене.

Размишљао сам да престанем са тим, што се и догодило. Када сам се вратио кући, са још непотрошеним парама од дроге, дане сам проводио поред компјутера уз пиво и дуван, слушајући четничке песме и играјући игрице. Баш овде почиње прича како се Христос уселио у мој живот. Некако, компилација тих песама са јутјуба се завршавала песмом која је посвећена оцу Харитону. Како су кренули први стихови и када сам препознао име Харитон, одмах ми је нешто било чудно јер сам за њега чуо и раније. Премотао сам мисли и схватио да је он заправо становао код мојих родитеља '90-те у Нишу, да је страдао '99. године на Космету, да имам његову икону у витрини...

Тада се десило право Божје чудо! Од оног каменог срца, разгорела се ватра и почеле су прве сузе после ко зна колико дугог периода. Нисам био сасвим сигуран како се осећам, али мало је рећи да сам се ухватио за последњу сламку спаса из пакла који сам сам себи приредио. Остао сам парализован до краја песме док сам јецао и лио сузе радоснице.

Божјим промислом, сутрадан ми се јавила добра пријатељица да кренем с њом у Цркву јер је знала за моје јако лоше стање. Тако је и било, кренуо сам на пар богослужења с њом, кренуо да постим, затим се по први пут исповедио и причестио.

Бура је прошла. Данас сам у Цркви и мој живот и поглед на свет из корена се променио. Кроз непуну годину дана научио сам пуно о духовном свету који ми је до тада био непознат и који ми је јако пријао. Божија воља спојила ме са доста људи, од којих сам неке и раније знао са музичких фестивала или улице, али сада је наше познанство много дубље. Јер ништа људе не веже тако чврсто као Црква!

И даље имам падове, али сада видим њихов смисао, а око себе имам људе који ми уместо наркотика и провода као лажних утешитеља, дају истинску подршку на мом путу.

Отац Харитон заузима посебно место у мом срцу. Иако и даље није званично канонизован, могу да потврдим да је једно чудо након мученичке смрти остварио – извукао је једну младу изгубљену душу из бесмисла и окренуо Христу. Зато га већ сматрам за светитеља и свог личног заштитника.

Preuzeto sa: smrt-svetu.blogspot.com

О монаху Харитону

Иако није канонизован од стране Српске Православне Цркве, монах Харитон поштован је међу верницима као новомученик. Свој монашки пут отац Харитон је започео у манастиру Црна Река 1995. године. Ту је провео око две године да би касније био премештен од стране Епископа Артемија у манастир Светих Архангела код Призрена који је тада био у обнови. Монах Харитон је замонашен 1998. и то је било прво монашење у манастиру Светих Архангела после 550 година. Пострадао је од шиптарских терориста јуна 1999. године у Призрену, за време најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији. Обезглављено тело монаха Харитона пронађено је у августу 2000. у селу Тусус, код Призрена, од стране Комисије за ексхумацију. Утврђено је да је глава одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Одећа је у пределу срца била избодена ножем. Дана 11. новембра 2000. извршен је први парастос оцу Харитону у манастиру Грачаници, а сутрадан је сахрањен у манастиру Црна Река, где је монах Харитон започео свој монашки подвиг.