Туга има много имена и много лица: огорчење, сета, жалост, душевни бол, потиштеност, меланхолија, очајање. Сваки човек је бар једном у животу осетио неко од тих стања, а многи у њима проводе године. Понекад се туга назива унинијем, мада многи свети оци раздвајају те две страсти. Зашто – о томе ћемо говорити касније. Данас је, међутим, најраспрострањенији назив за тугу – депресија. Депресију и бригу (која је такође једна од њених манифестација) психијатри и психотерапеути називају „канцером 21. века“, односно кугом нашег времена.

Иако су у савременом свету многе страсти достигле неслућене размере, управо су туга, очајање и губитак животног смисла попримили размере праве епидемије. Преподобни Нил Синајски тугу назива „црвом у срцу“. Као смртна болест, она изнутра исцрпљује и разједа човека, и може га довести до потпуне изнемоглости – понекад чак и до смрти – ако не почне да се бори против ње.

Када туга постане стални сапутник

Као и свака страст, и туга има своје природно порекло. Жалост, патња, душевни бол и плач нормална су емоционална реакција човека на тешке животне околности. Када умре ближњи, ретко ко може остати равнодушан према таквом догађају. Сам Господ наш Исус Христос заплакао је када је дошао на гроб Свог пријатеља Лазара:

„...Исус се потресе у духу и сам се узбуди и рече: Где сте га метнули? Рекоше Му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше“ (Јн. 11, 33–36).

Ове Христове сузе показују да жалост сама по себи није грех. Плач је природан одговор срца на бол. Проблем настаје тек онда када туга престане да буде пролазно осећање и постане стање у којем човек почиње да живи.

Не можемо остати равнодушни пред тешким животним потресима. Наше емоције нам, пре свега, помажу да преживимо стрес, а затим и да мобилишемо снагу потребну за суочавање са тешкоћама. Њихова улога је да нас покрену на деловање. Међутим, проблем настаје онда када емоције загосподаре над нама. Када западнемо у дуготрајно стање туге, већ смо на корак од депресије.

Шта је, дакле, страст туге, односно депресија? То је продужено болесно стање душе. Туга постепено постаје зависност: почињемо да јој служимо, а она, као сваки идол, тражи своје жртве.

Човек који је прошао кроз стање депресије и, уз Божију помоћ, успео да га победи, касније га се сећа са ужасом – као кошмарног сна. Све оно што га је тада мучило и изгледало као нерешив, чудовишан проблем, касније му се чини смешним и бесмисленим. У извесном смислу, туга је и душевни поремећај, јер је човек у стању депресије неспособан да трезвено процени животне околности, људе и самога себе.

Какве се мисли обично јављају у глави човека који је утонуо у тугу?

„Све је лоше. У мом животу нема ничег доброг. Нико ме не воли, нико ме не разуме. Мој живот нема никаквог смисла.“

И, наравно, самооптуживање: „Ја сам најнесрећнији на свету, баксуз, глуп и ништаван човек, доносим људима само патњу.“

У том унутрашњем монологу најопаснији су управо категорички закључци: све, ништа, нико, нај...

Пут из мрака: духовни кораци ка слободи

Сваком иоле здравом и трезвеном човеку, који није у стању дуготрајне депресије, јасно је да не може бити баш све лоше. То је апсурд. Сваки човек има бар неке могућности за живот и радост – само што депресиван човек то упорно одбија да види. Он ипак има здравље (у овој или оној мери), посао, способности, навике, блиске људе, рођаке и пријатеље. То значи да има могућност да воли и да буде вољен. И сваки човек то, у дубини душе, зна.

Међутим, у тим тренуцима из човека не говори разум. Говори нешто друго. Шта? Његова страст, која је загосподарила његовом душом и свешћу. Као што смо већ рекли, страсти не настају саме од себе. Помисли које их покрећу често долазе споља, али се оне укорењују у нама само зато што у нашем срцу већ постоји склоност ка њима.

Сада постаје јасно одакле долазе мисли о бесмислености живота и нашој потпуној безвредности. Те мисли се не рађају из здравог разума. Оне долазе као шапат искушења – од злог духа туге. Ми га, нажалост, често покорно слушамо и његове „поруке“ почињемо да доживљавамо као своје сопствене мисли. Зато је важно сетити се како се борити са лошим помислима. Принцип је исти: не сматрати их својима и не пуштати их у дом наше душе. А ако су већ ушле, треба их, како кажу оци, помести као смеће и на њихово место што пре довести друге „станаре“ – светле и добре мисли.

Опасност туге, односно депресије, лежи у томе што је она страст. А свака страст делује на исти начин: с једне стране мучи човека (јер сама реч страст значи страдање), а с друге стране му даје извесно лажно задовољство. У супротном, нико не би пао на ту ђаволску удицу.

Ма колико то звучало парадоксално, слатки отров страсти у извесној мери прија и ономе ко пати од туге. „Ништа тако не опија као вино мучења“, писао је Балзак. Управо зато није лако избавити се из тог стања. Због тога често ни утехе ближњих немају снаге да помогну: човек не очекује исцељење, јер је обузет самосажаљењем и уопште не жели да се утеши.

Туга заиста може опијати као вино или наркотик. Депресивном човеку је понекад лакше да пребива у тој топлој мочвари која га полако гута, него да започне борбу са својом немоћи. Али управо та борба постаје први корак ка слободи душе.

Свештеник Павле Гумеров
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: pravbiblioteka.ru