Као што грозница у човеку има разне узроке, а ипак се може рећи да је главни - некаква неусклађеност у телу, тако и раздражљивост има разне узроке, али је главни - неуравнотеженост душе. Зашто људе који раде по болницама тако често савладава раздражљивост? Ово се не дешава само у болницама, него и у свим екстремним ситуацијама. Када смо сити, наспавани и немамо потребе да се напрежемо изнад својих снага, када се налазимо на неком пријатном месту, где све радује очи и окружују нас људи који ништа не захтевају од нас, већ су, напротив, врло попустљиви према нама, ту је много мање разлога за раздражљивост (иако се догађа да се човек раздражује и у таквим околностима јер је ова страст укорењена у његовој души).
Но, ако смо уморни и ако су око нас људи који не само да нам не помажу, него и сами од нас траже помоћ, и ако се ти људи понашају према нама без дужног поштовања, а и сами се раздражују - а болесници често бивају таквима, те је од њих немогуће тражити да буду смирени - онда ће се раздражљивост јавити у великом степену и у нама. У свакодневном животу, ми често носимо маску добродушности, бестрашћа, учтивости (иако ово не умеју сви). Ми умемо да се уздржимо, иако унутар нас бесни бура, коју ми не настојимо да смиримо.
Када се налазимо у болници, онда се пројављује наш истински темперамент. У болници човек коначно може сазнати какав је сам по себи, зато што изван екстремних услова, који захтевају да човек буде оно што јесте, он не може да позна себе. Да упозна - да би исправио и ојачао своју душу. Зато се не треба чудити појављивању раздражљивости. Треба се, просто, борити са њом. За почетак, као што каже преп. Јован Лествичник, нужно је научити се ћутању уста при узнемирености срца. Човек је дужан да затвори ове спољашње пролазе за раздражљивост и гнев. Он треба да научи да говори спокојно и да, при том, не грди, како се раздражљивост не би пројавила ни у погледу, ни у речима, ни у покретима. Потребно је научити се уздржању, и то не да бисмо се показали добрима у очима других, већ зато што није могуће спасити се ако се не победи ова страст. Тада ово неће бити лицемерје, него први степен у борби са грехом.
Да би се победила раздражљивост, неопходно је победити друге страсти. Раздражљивост иза себе разоткрива страст гнева, а гнев је пројава гордости. Зато ће, за стицање смирења, главна бити борба са гордошћу, са сујетом. Свети оци говоре да гордост и раздражљивост у својој основи имају страст сластољубља: сластољубив човек не може да не буде раздражљив. Зато, да би се победила гневљивост, нужно је борити се са стомакоугађањем, са телесном страшћу.
У борби са раздражљивошћу помаже и схватање да се други не јављају као твоји непријатељи, да је наш заједнички непријатељ - ђаво, који нас, с времена на време, узнемирава и приморава да се гневимо и љутимо једни на друге. Ако неко хоће да посвађа два непријатеља, онда он саопштава једноме од њих увредљиву реч, коју је, тобоже, рекао о њему његов друг. Тако и ђаво увеличава наше грешке, нашу непажњу једних према другима, истиче нас једне пред другима у неповољном светлу и тиме подстиче непријатељство међу људима и раздражљивост, који, на крају, доводе до раздора.
Морамо да схватимо да је сваки други човек, који се, рецимо, љути на нас, исто тако несрећан и подложан страсти гнева као и ми. Извор болести не представља сам човек, него зла сила. Сам човек може имати добро срце и тежити добру, али му то не успева, као што то ни нама не полази за руком. Таква вера у другог човека помаже у борби против раздражљивости. Неопходно је бити спреман на то и схватити да, ако људи не обраћају пажњу на добро које ми чинимо за њих, то није последица незахвалности, већ зато што болесни, несрећни људи понекад не могу изразити своју захвалност одмах, у датом тренутку. Не треба то ни тражити од њих.
И, свакако, још је неопходно памтити да ђаво - наш непријатељ, видећи да ми стајемо на пут спасења, одмах устаје на нас и покушава да нас, и споља и изнутра, скрене с пута, лиши нас уравнотежености, мира, спокоја душевног, и подстиче нас на раздражљивост и гнев. Не треба се тога бојати, већ треба памтити да је то управо његово деловање, и противити му се.
Претпостављени се обично раздражују на своје неразумно особље, а ови потоњи се љуте на своје претпостављене јер ови не могу да организују све како би требало. Заборављамо да су људи којима издајемо наређења - исто тако несавршени као и ми - они могу нешто пречути или разумети погрешно. Заборављамо да човек није аутомат или инструмент, већ живо биће. Мора се увек узимати у обзир да већина не уме тачно да разумева “у лету” и сходно томе послуша. Свакако, руководилац не би требало да повлађује слабостима својих потчињених, мора умети да се усагласи са њима, чувајући хришћанску љубав према њима. А, ово је врло тешко.
И, свакако, православни хришћанин треба да памти да Христове заповести треба да примењује на себе, а не на друге. Многи, вољно или невољно, преокрећу ово наопако. Као да је у Јеванђељу речено свакоме од нас да ће нас волети, жалити, тешити. А, тамо је речено да ће те гонити, а ти си дужан да волиш. Сваки човек би требало да часно испуњава свој посао, старајући се да у свему буде хришћанин, а не сувише захтеван према другима, већ да дела по закону хришћанске љубави. Као што је рекао о овоме ава Доротеј: “У име Исуса Христа, брате мој, немојмо имати ништа против ближњег јер ми смо сви дужни да побеђујемо љубављу. Нико да не каже ближњем своме: Зашто ме не волиш? Него, сам чинећи оно што је достојно љубави, нека привлачи и ближњег на љубав”.
О. Аркадије Шатов
Извор: saborna-crkva.com