Јеванђељска прича о митару (царинику) и фарисеју из Јеванђеља по Луки, која се чита на данашњи дан током Литургије, приближава нас за још један корак ближе великопосном путовању у средиште наше душе, припрема нас за тај велики подвиг, који није само један у низу постова, нити један од годишњих периода промене јеловника, већ могућност отварања сасвим новог хоризонта односа са Богом, са људима и са самим собом.
Поред основне поуке о покајању, које је спасило цариника, а чији је недостатак одвојио фарисеја од Бога, ова прича има многе слојеве тумачења и поука. Она нам открива скривене одаје наше душе, наше непрепознато фарисeјство. Кад год молитвена правила, физичка страна поста, одлуке о (не)причешћивању због (не)достојности, критике других због погрешака, или ма која друга спољашња манифестација вере, заузму главну трпезу наше душе, остављајући љубав да чека негде подаље од нас, ми идемо путем фарисеја.
Фарисeјство је лажна, спољашња религиозност, лишена љубави, а потекла из чисте гордости. Колико пута са највећом понизношћу говоримо о својој грешности и недостојности, потајно се наслађујући што показујемо “исправну” религиозност пред другима, али - када неко други помене неку нашу погрешку, та скрушеност истог тренутка нестаје, заузимамо одбрамбени став, правдајући се или нападајући саговорника.
Сви ми желимо да будемо “добри”, праведни, успешни, признати у друштву, то је разумљиво. Међутим, та тежња често нема ничег заједничког са Богом, а некад Му бива и супротна. Углед у друштву и спољашња исправност не подразумевају оно једино потребно за наше спасење: покајање и љубав. Покајање је тешко; зато је многима лакше да граде слику о себи у јавности него да уђу у непрепознате дубине своје душе и сусретну се са покајаним и правим собом.
Покај се и познаћеш себе, говорио је Св. авва Јустин. И Свети владика Николај пише: “Највише себе познајемо покајањем. То није нимало једна пустињачко-аскетско замишљање, него је то скривена историја наших дела”. Тако долазимо до још једне важне димензије Јеванђеља о митару и фарисеју: разлике живљења апстракција/идеја и стварног живота. Фарисеј није само горд, већ и убеђен у своју исправну религиозност и праведност, у своју слику и идеју о стварности. Тим искораком у свет идеја и апстракција, свог гордог мишљења, он напушта реалан свет, додир са Богом и човеком. И, кад год се држимо само својих идеја о стварности, од нас одлази истинска љубав, губимо заједницу са Богом, остајемо у малом, затвореном кругу сопствене сујете, неслободни, без истинске радости, не живећи стварни живот.
Насупрот томе, цариник јасно види стварност: његова душа је у паду, нема ништа честито да изнесе пред Господа, једино што има је покајање и молитвени вапај за помиловањем. Ако својој деци намећемо своју замисао њиховог живота, било да се ради о великом броју ваннаставних активности или спољашњој религиозности, не питајући се о њиховој стварној личности - значи да живимо у свету идеја, да се нама допада одређена идеја о нашој деци. Ако увек журимо да другима дајемо савете, не сачекавши Божији одговор, не познајући целину нечије ситуације и тајне његове душе - значи да нама годи идеја о томе да смо туђи саветодавци, они који увек имају одговор на све, макар и не био тачан. Ако смо упорни у настојању да остваримо неки циљ, не промисливши да ли је то уопште добро за нас, да ли је по Божијој вољи - свакако да смо у сфери идеја, а не стварног живота.
Стварни живот тражи наше смирење, љубав и престанак истицања своје воље и свог егоизма у први план. Стварни живот је ослобођен свих стега наших замисли о стварности, он прати Божију вољу, која нас, по неизмерној љубави, води најбољим путем. Стварни живот почиње признањем себи да ништа немамо и ништа не знамо, јер нам је све од Бога дато и све наше уздање је у Њега. То признање значи покајање и цариников вапај: Господе, милостив буди мени грешном! Тада смо нишчи духом, неоптерећени својим егом и себичношћу, нити својим идејама о себи и свету око нас.
Отац Серафим Роуз, који је у оваквој тежњи ка супер-исправности препознавао фанатизам, тако опасан за верујућег човека, који је истицао Православље срца, а не апстрактни систем уверења, говорио је: “Спољашње познавање Православља, без унутрашњег смирења, убеђења и налажења свог места, може нанети велике повреде, чак и ако има добре намере. ... Што мање мислиш о духовном животу на апстрактан начин, а више се трудиш у подвизима свакодневног живота, молећи се по својој снази..., утолико боље по тебе. Окрени се ревносном Православљу, труди се из дана у дан и Бог ће ти подарити мудрост...”
Извор: saborna-crkva.com