Јединствени исправни пут за исцељење од неурозе и задобијања душевног мира јесте кроз исправну Православну веру, покајање и исправљање свог живота сагласно са заповестима Божијим. Главно за човека јесте схватање греховних извора својих болести, дубоко схватање своји немоћи, мржња према демонским гресима гордости, сујете, гневљивости, чамотиње, лажи, блуда и жеља да се човек промени, и са искреним покајањем обраћање ка Господу.
Безусловно неопходно је посећивање православних богослужења, посебно у недељне и празничне дане, са учешћем у Тајнама Цркве. У молитви, коју свештеник чита пред Светом Тајном Исповести, постоје следеће речи: „Дошао си у духовно лечилиште, немој отићи неисцељен“, то јест, „дошао си у духовну болницу, немој отићи неисцељен“. Прибегавати Светим Тајнама потребно је са срдачном скрушеношћу, дубоком вером и надом на милост Божију.
Неопходно треба читати Свето Писмо, посебно Јеванђеље, испуњавати заповести Христове, који се у њему налазе. Непроцењиву помоћ пружа светоотачка литература, у којој су дати идеални обрасци за подражавање, показано је истинско предназначење човека, величине моралне лепоте, трпљење и постојаност при сусрету са тешкоћама.
Неопходно је задобити постојану пажњу у односу на себе. Свети Игњатије Брјанчанинов је писао: „Душа свих дела у Господу је – пажња. Без пажње та дела су мртва, бесплодна.“
Обавезна је постојана контрола, међу тиме треба пратити и своје мисли, јер сваком лошем делу, обично претходи лоша мисао. Потребно је одлучно пресецање све негативно, греховно, одвратно, не ступати ни у какве беседе са греховним помислима, већ се брзо обраћати са молитвом за помоћ Господу, молећи Га за помоћ и подршку. Треба избегавати свемогуће „замисли“ фантазије, бесплодног маштања, посебно чулног карактера. Сећајте се Еванђелског: „дакле нека буде ваша реч: да - да; не – не; а шта је више од овог, ода зла је.“ (Матеј 5:37).
Све што се догодило треба прихватити као чињеницу која се догодила, и не мучити себе бескорисном борбом са призрацима. „Шта се десило, десило се. Господе, да буде воља Твоја.“
Треба се старати да, уз помоћ Божију, у себи развијамо кротост и смирење, ради чега је неопходно никада не повишавати, без крајње нужде, глас. „Глас повисује гордељиви, самохвалисави, самољубиви мртвац и онај кога је Бог оставио.“ (Старац Сампсон Сиверс). Немогуће је себи дозволити да се употребљавају грубе и безобразне речи, викати и било кога исмејавати.
У свему што би се догодило, треба окривити само себе, и тада се у души успоставља уравнотеженост, душевни мир и спокојство. „Ако би сви укоравали себе, онда би се свет обновио“ – писао је архиепископ Арсеније (Ждановски) – „самоукоревање нам даје да спокојно трпимо лишавања, да их не осећамо.“
Треба се сматрати у потпуности достојним грешака, критика, промашаја, падова, штавише, треба себе сматрати горим и недостојнијим од других. Тако ће заиста ишчезнути свака жеља да се гневимо на било кога од људи који нас окружују.
Важно је да се избавимо од навике да причамо много, да се расправљамо испразно, да ступамо у дискусије и свађе.
„Улазити у спор је увек непожељно.“ (Свети митрополит Филарет Дроздов).
„Владај над својим језиком, да се не би умножили греси твоји“ (Преподобни Антоније Велики).
„Ко чува уста своја, тај чува своју душу“ (Приче Соломонове 13:3)
„Уздржање језика показује човека мудрог“ (Авва Исаија)
Треба се неизоставно одрећи свега лажљивог, театралног, чувати се од сваке извештачености, преувеличавања, неискрености, то јест, од свега греховног, чак и у ситницама.
Веома је важно схватити разлику између плача због грехова, које у срцу рађа мир и покој, у неуротичком „самоједењу“ („ждерања себе“ – српски израз, примедба уредништва), које само појачава страдања и разара душу. И наравно, неопходно је по могућности оздравити свој начин живота.
Д.А. Авдејев