Разумевање времена и начина зачињања истинског хришћанског живота неопходно је ради сагледавања постојања или непостојања темеља тога живота у нама, и, у случају његовог непостојања, ради стицања знања о томе како се тај темељ може поставити, у оној мери у којој то од нас зависи.
Чињеница да се неко назива Хришћанином и да је члан Цркве Христове још није поуздан знак истинског живљења у Христу: "Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско" (Мт. 7, 21), и: "Нису сви Израиљци који су од Израиља" (Римљ. 9, 6). Може се човек убрајати у Хришћане, а не бити Хришћанин. То је свакоме познато.
Постоји један тренутак, уз то веома приметан, јасно издвојен и уочљив у протицању нашега живота, а то је моменат када неко почиње да живи по Христу, моменат у коме се почињу испољавати у човеку суштинске одлике хришћанског живљења. Хришћанско живљење јесте ревност и снага делатног пребивања у општењу (заједничењу) са Богом, вером у Господа нашега Исуса Христа, помоћу благодати Божије, испуњавањем свете воље Његове, у славу пресветог имена Његовог. Суштина живљења хришћанскога састоји се у богоопштењу (богозаједничењу) у Христу Исусу Господу нашем, богоопштењу (богозаједничењу) које је у почетку скривено не само од очију околине, него и од самога човека.
Сведочанство о њему, видљиво другима или јасно нама самима, јесте жар делатне ревности за једно једино - за хришћанско богоугађање, са пуним самопрегором и презиром према свему што је богоугодном животу противно. Дакле, када се у души запали овај пламен ревности, поставља се темељ хришћанског живљења; и у коме се тај пламен не гаси, он живи по Христу. На овој суштинској одлици ваљало би да мало дуже задржимо нашу пажњу. " Дођох да бацим огањ на земљу," - говори Спаситељ, "и како бих желео да се већ запалио!" (Лк. 12, 49). Те се речи односе на живљење хришћанско, а Господ их казује због тога што је видљиво сведочанство таквог живљења заправо ревност према богоугађању, која се разбуктава у срцу Духом Божијим попут огња; и као што огањ сажиже вештаство у којем се заметнуо, тако и ревновање за живот по Христу захвата душу у којој се зачело. Опет, као што у пожару пламен захвата читаву кућу, тако разбуктали огањ ревности обузима и прожима читаво биће човеково.
На другом, пак, месту Господ казује: "Сваки ће се огњем посолити" (Мк. 9, 49). Овим се речима указује на огањ духа, који ревношћу обузима читаво наше биће. Као што со, продирући кроз лако кварљиву материју, спречава труљење, тако и дух ревности, обузимајући читаво наше биће, изгони грех који разједа и уништава нашу природу и по души, и по телу, уклања га из свих, па и најскривенијих његових станишта и обиталишта, спасавајући нас на тај начин од моралног кварења и трулежи.
Заповест је Светога Апостола: "Духа не гасите" (1. Сол. 5, 19); "У ревности не будите лијени; будите духом ватрени" (Римљ. 12, 11). Та се заповест односи на све Хришћане, а дата нам је како бисмо вазда имали на уму да је пламсање духа и горљиво ревновање неизоставна одлика хришћанског живљења. На другом месту Апостол Павле за себе говори: " Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу" (Филипљ. 3,1314), саветујући и друге: "Тако трчите да је добијете" (1. Кор. 9, 24). Следствено томе, у живљењу по Христу, благодарећи жару ревновања, постоји некаква нарочита хитрост и живост духовна са кој ом се приступа делима богоугодним, са самозаборавом и радосним приношењем на жртвеник Господњи сваковрсних трудова, без жаљења самога себе.
Ако се сложимо са овом поставком, лако ћемо закључити да пуко поштовање црквених правила, каогод и исправност у различитим делима и поступцима као плод разумског расуђивања, доличност, честитост, ваљаност у понашању још увек нису поуздани показатељи постојања истински хришћанског живљења у нама. Све је то добро и ваљано, али уколико не носи у себи дух живљења по Христу Исусу, нема никакве вредности пред Богом. Оваква дела упоредићемо са киповима у којима нема живота.
Исто тако, исправан часовник ради добро, али зар ћемо казати да у њему има живота?! Тако је и овде: често људи "имају име да су живи, а мртви су" (Откр. 3,1) у суштини ствари. Исправност у понашању најчешће је у стању да доведе до самопрелашћивања. Истинска вредност наших поступака зависи заправо од нашег унутарњег настројења, где су могућна велика одступања од правде и истине, без обзира на - споља посматрано - ваљано поступање. Исто као што, и поред спољашњег уздржавања од дела греховних, можемо да осетимо пристрашће (острашћену везаност) према њима или да се њима наслађујемо у срцу, тако, и поред спољашње ваљаности у поступцима, можемо да немамо срдачног расположења и унутарње наклоности према њој.
Само истинска ревност тежи чињењу добра у свој пуноти и чистоти и изгоњењу греха чак и у најслабијим његовим траговима. За оним првим она жуди као за хлебом насушним, док ово потоње држи за смртног непријатеља. Када мрзимо непријатеља, ми не само што не можемо да поднесемо њега самога, него су нам мрски и његови познаници и рођаци, па и његове ствари, боја коју он воли, једном речју, све што нас на њега подсећа.
Исто то запажамо и код истинске ревности за богоугодно живљење: њој је мрзак грех чак и у најмањим траговима и наговештајима, будући да се приволела савршеној чистоти. Када тога не би било, колико би се само нечистоте могло нагомилати У срцу! Може ли се, дакле, очекивати ма какав успех, ако у нама нема силне, полетне ревности за хришћанско богоугодно живљење? Ако нешто не изискује наш труд, то ћемо још и испуњавати; али чим се укаже потреба да уложимо већи напор или самопожртвовање, одмах ћемо одустати, не могући да овладамо собом. У таквом случају, наиме, нећемо имати упоришта у самопринуђивању на добро дело: самосажаљење биће јаче од било каквог унутарњег ослонца. Осим тога, ако се јави некаква друга побуда осим описане, она ће бити у стању да и добро дело учини рђавим. Сетимо се синова Израиљевих у пустињи, када их Мојсије хтеде извести из ропства Мисирскога, како су се уплашили кад су себе пожалили. Мученици су, пак, радосно ишли у смрт, грејани и крепљени унутарњим огњем. Истински ревнитељ чиниће не само оно што му закон налаже, него ће будно пазити и на сваку добру намеру која се рађа у души; он неће чинити дела која су само наизглед добра, него ће жудети за истинским, трајним и вечним добром и трагати за њим. "Свагда нам је потребно" казује Свети Јован Златоуст (Беседа 31. на Дела Апостолска) "усрђе и силно разгоревање душе, спремно да крене у бој против саме смрти; јер се само тако Царство Небеско задобија."
Живљење у благочашћу и богоопштењу (богозаједничењу) тешко је и мукотрпно, нарочито у почетку. Одакле поцрпсти снаге да се сви ти трудови ваљано понесу? Одговор је: из одушевљене ревности, а уз помоћ благодати Божије. И трговац, и војник, и судија, и учењак имају тешку службу, скопчану са мноштвом брига; али шта их држи у ношењу њихових трудова? Одушевљење и љубав према своме послу. Управо то држи човека и на путу благочастивог живљења. Без овога служење Богу биће нам права мора, превелико бреме, досада, тескоба.
И дереглија се, додуше, креће, али споро и тешко, док је лаконогој срни или хитрој веверици трчање и скакутање задовољство и радост. Тако је и ревносно богоугађање једно радосно усхођење ка Богу које окриљује дух. Ако њега нема, узалудни су сви напори наши. Зато све ваља чинити у славу Божију, упркос греху који у нама обитава. Без тога наши поступци биће руковођени само навиком, општеприхваћеним нормама пристојности и уљудности: чинићемо нешто само зато што се тако одвајкада поступало и што тако чине и други. Али ваља нам чинити свако добро - у противном случају, нешто ћемо учинити, нешто нећемо, и то без икаквог тужења због својих пропуста и без свести о њима. Све ваља чинити пажљиво и са расуђивањем, свему приступати као изузетно озбиљном делу, иначе ће наши поступци бити препуштени случају. Јасно је, дакле, да смо без ревности лоши Хришћани: лењи, раслабљени, беживотни, ни топли ни хладни, и живот наш тада није ништа друго до отупело и испразно претрајавање,, Знајући то, потрудимо се да се покажемо као истински ревнитељи добрих дела, да будемо ваистину Богу угодни, немајући у себи нечистоте и порока, нити било чега сличног.
Поуздано сведочанство хришћанског живљења јесте, дакле, огањ делатне ревности за богоугађање. А сада ћемо поставити питање: како се зажиже тај огањ и шта га изазива? Ревност о којој говоримо покреће се дејством благодати Божије, али не и без учешћа наше слободне воље. Хришћанско живљење није истоветно оном природном. Почетак и буђење његово такође су особити. Као што се у семену живот буди када до у њему запретаног изданка продру влага и топлота, а преко њих и свеобнављајућа снага животна, тако се и у нама божанствено живљење буди када у срце продре Дух Божији и тамо постави темељ живљења по духу, очишћујући и васпостављајући помрачене и избледеле црте образа Божијег. Буди се најпре жеља и слободно трагање (дејством извана), затим низлази благодат (преко Светих Тајни), која, садејствујући са слободом, рађа огњену ревност.
Нека нико не помишља да сам у себи створи такву силу која рађа духовни живот: за њено задобијање ваља се молити и припремати се да се она прими. Огањ ревности са снагом духовном - то је благодат Господња. Дух Божији, силазећи у срце, почиње да у њему делује не само сажижућом, него и сведејствујућом ревношћу. Неко ће помислити: чему овакво деловање благодати? Зар је могуће да ми сами нисмо у стању да чинимо добро? Ето, учинили смо та и та добра дела. Још ћемо поживети, и још ћемо нешто добро учинити. Ретко ко није размишљао о овоме. Неки говоре да ми сами по себи нисмо у стању да учинимо ништа добро. Међутим, овде се не ради о појединачним добрим делима, него о препороду читавог живота, о целосном новом живљењу, и то онаквом које нас узводи ка спасењу. Ако се укаже повољна прилика, није тешко учинити чак ни нешто изузетно добро, тако поступају и незнабошци. Али, нека се човек свесно определи за несустајуће чињење добра, на начин на који га упућује слово Божије, и то не током једног месеца или године, него током читавог живота, и нека постави себи за правило да неодступно, неодустајно пребива у том стању; и тек када то уистину прихвати, нека се хвали својом снагом.
Ако овога нема, боље му је да о свему томе и не говори. Зар је мало било и зар мало има покушаја самовољног отпочињања и уређивања хришћанског живљења? А сви су се такви покушаји завршавали и завршавају се неуспехом. Човек, тако, неко време издржи на новом путу, да би га убрзо напустио. А како би и могао другачије, када нема у себи снаге? Једино вечна сила Божија може одржати наше настројење неизмењеним и поред непрестано наилазећих повремених промена. Зато је неопходно испунити се овом силом, испросити је и примити по нашим моћима, а она ће нас уздићи и извући из свакојаких бура које наилазе на махове.
Зауставимо се мало на опиту (духовном искуству) и погледајмо када се јављају овакве самозадовољне помисли, То се дешава када је човек у стању спокојства, када га ништа не смућује, не прелашћује и не нагони на грех: тада је он спреман на најчистије, свето живљење. Али чим се усковитлају страсти или наиђе саблазан - камо сва она узвишена заветовања и обећања?! Не говори ли често човек који води распустан живот самом себи: "Од сада нећу више!". Али презасићеност страстима пролази, наилази нови страсни порив, и ето човека опет у гресима. Лепо је расуђивати о потреби трпљења увреда када све иде по нашој вољи, када ништа не угрожава наше самољубље. У таквом стању највероватније ће нам се чудним учинити осећање увређености или љутње, који запажамо код других. Али ако се нама самима деси да се нађемо у сличној ситуацији, тада ће чак и један поглед, а камоли реч бити у стању да нас раздражи и избезуми. Када је дух спокојан, у стању самодовољности и вере у своје снаге, лако је маштати о могућности вођења хришћанског живота без вишње помоћи, са ослонцем само на сопствене снаге. Али када се зло које се слегло на дну срца усковитла, попут прашине коју подигне силни ветар, тада у сопственом опиту свако може да нађе осуду свога пређашњег заноса. Када помисли и жеље, све једна гора од друге, крену да узнемиравају душу, свако заборави како се поуздавао у своје снаге и нехотице завапи заједно са Пророком: "Пропадам у дубоком глибу, гдје нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају" (Пс. 69, 2), и : "О Господе, помози! О Господе, дај да буде у напредак!" (Пс. 118, 25).
Неретко се дешава и ово: неко у самоуверености својој машта о томе како ће пребивати у добру. Али замисли се неко лице или ствар, роди се жеља, успламти страст; човек се занесе и падне. После пада требало би само погледати на себе и рећи: о, како је то лоше, колико сам рђав! Но наиђе повод за разоноду, и човек је опет спреман да се заборави. Или га неко увреди: ето одмах свађе, прекоревања, суђења. Или се укаже прилика да се склопи непоштена, али корисна погодба - човек ће и на то пристати: једнога ће понизити, са другима ће се нагодити, трећега ће одгурнути - и све то после хвалисања да може сам, без нарочите помоћи одозго, да живи свето и честито. Па где наћи снагу? " Дух је срчан, али је тијело слабо" (Мт. 26, 41). Човек види добро, али твори зло: "Када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно" (Римљ. 7,21). Авај, како смо поробљени! Искупи нас, Господе!
Један од првих вражијих нападаја на нас јесте помисао уздања у сопствене снаге, односно ако не одбацивање, оно макар неосећање потребе за благодатном помоћу. Као да нам непријатељ нашаптава: "Не иди онамо, према светлости, где можеш да задобијеш некакве нове снаге! Мени си и овакав добар." И човек се преда безбрижности. А непријатељ у међувремену негде подметне камен (непријатности), негде наведе на танак лед (преласти страсти), негде окити цвећем већ увеле снаге ( овољне околности). Не обазирући се око себе, човек срља све дубље и дубље, не досећајући се да је његов пад све већи, све док најзад не дотакне само дно зла, док не доспе у предворје пакла. Није ли му у таквим приликама најбоље да зачује онај глас Божији, попут Адама: "Човече, где си? Куд си се сакрио?" - Овакав призив није ништа друго до дејство благодати Божије, које ће принудити грешника да по први пут пажљиво осмотри себе самог.
Дакле, ако желиш да отпочнеш хришћански живот, ишти благодат Божију. Онај трен када те осени благодат и сједини се са твојом вољом представљаће моменат рађања хришћанског живота у теби - живота снажног, стаменог и плодотворног. Где наћи и како прихватити благодат која је зачетак живота? Стицање благодати и освештање њоме нашег јестаства савршава се у Светим Тајнама. У њима ми препуштамо дејству Божијем или приносимо Богу своју непотребну и палу природу, а Он је Својим дејством преображава. Господу је било угодно, ради посрамљења гордога ума нашега, да у самом почетку истинског живота скрије силу Своју под заклон простог вештаства. Како то бива - нисмо у стању докучити, али целокупно хришћанско искуство сведочи да не бива другачије.
Две су Свете Тајне које се понајвише односе на отпочињање хришћанског живљења: Крштење и Покајање. Зато се и правила у вези са отпочињањем истинског живота по Христу могу груписати око Крштења и Покајања.
Свети Теофан Затворник