Циљ живота хришћанина, по речима Светих отаца, а и самог Господа Исуса Христа, јесте досезање светости. "Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески", поручује Христос Својим ученицима. А, како је то могуће? Могуће је угледањем на Сина Божијег, Христа Богочовека. Ма како да нам овај циљ изгледа далек и недостижан, ипак, кроз све векове било је много људи који су успели да свој живот саобразе Христовом и које је Црква препознала као такве. То су светитељи. Они су, живећи са Христом, сјединивши се са Њим, задобили Духа Светога, Духа Божанскога.
Светитељи, дакле, нису неки надљуди. Нису они извор своје светости, већ Дух Свети Кога су задобили кроз лични подвиг, путем саможртвене љубави, постом, молитвом, милостивошћу, богољубљем и човекољубљем, којим је одисао сав њихов живот. Дакле, сам Бог је кроз њих засијао светлошћу кроз њихова дела, и ми у њима, заправо, прослављамо самога Бога. Црква је на њих указивала кроз сву своју историју, одређујући им по један дан у години када би им се изражавало особито поштовање. Њима су посвећивани и храмови, а српски народ је једини православни народ који је празновање Светитеља из цркве пренео и у своје домове. То празновање називамо Слава или Крсно име. Међутим, Слава је и својеврстан тест који, више него било који други догађај, показује наш истински однос – не само према Светитељу кога славимо као нашег породичног заштитника, него, у крајњем исходу, и према самоме Богу, вери нашој православној, али и према ближњем. Начин на који славимо показује где се налазимо у односу на најузвишеније вредности живота једног православног хришћанина. Зато, хајде да завиримо у нашу свест и савест и видимо најпре шта и колико знамо или не знамо о ономе што нас разликује од свих осталих православних хришћана, о својој Крсној слави.
Иако, дакле, не знамо много, Слава је својеврсна декларација сваког српског православног дома. А, шта је то Слава? Како Црква каже, Слава је молитвено прослављање једног Светитеља као заштитника породице и њеног молитвеног заступника пред Богом. На дан своје Славе, породица још ревносније него иначе прославља и молитвено велича Господа, и још усрдније него иначе моли се свом Светом заступнику да молитвено посредује пред Господом за милост и благодат Његову, за спасење и вечни живот. Дакле, онај ко слави Славу, показјује да верује у Бога, прославља и поштује и Његове светитеље, који су нам узори у животу и вери. Али, шта знамо о њима?
Чињеница је да у наше време многи Срби не знају због чега су њихови преци са толиким жаром бранили и очували древни обичај прослављања Светитеља, назван Крсна слава, од којих их не одвојише ни бројни ратови ни насилна покрштавања. Ретки су и они који нешто више знају о својој Крсној слави, о животу Свеца или заштитника, време у ком је живео или дела због којих га народ поштује и слави. С друге стране, начин на који славимо показује меру поштовања које имамо према Богу и Светитељу кога славимо. Смисао празновања, суштина Славе, јесте у очувању вишевековне духовне везе и заједнице са Богом кроз свог Светитеља-заштитника. Али, у празновању Славе пројављујемо и хришћанске врлине, дела милосрђа. Баш зато се за Крсну славу и каже да је она празник "отворених врата". Угледајући се на Свеца-заштитника свога дома, наши стари би подражавали његовом животу и подвизима, чинећи добра дела. Њихов дом био би тога дана отворен за путнике и намернике, жедне, гладне, потребите. Давало се и помагало већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, макар били и најсиромашнији, своју Славу не би прославили, помињући тога дана у молитви свога заштитника и приносећи залог своје љубави: славски колач, свећу и жито. Домови су били домови молитве, у којима би домаћин, са својом чељади, благодарио Господу и својој Слави за благослов и дарове, иштећи да их здравље, мир и свако добро и надаље прате у животу и раду.
И, као што у богослужењима Православне цркве све има смисао и значај, тако је и код славског обреда: све је у знаку Евхаристије (Благодарења) – славски колач, вино, жито или кољиво, славска икона, свећа, кандило и кадионица. Славски колач представља жртву, али жртву благодарности Богу што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти која би нас постигла због наших грехова. Крстообразно пресецање славског колача представља страдање Христово нас ради. Преливање вином пресеченог колача значи да смо Христовом Крвљу очишћени од грехова својих. Жито или кољиво се у Цркви употребљава од најранијих времена и њиме се, као примером, утвруђује веза између овоземаљског и загробног живота. Труљење пшеничног зрна посејаног у земљу, како би донело нови род, слика је коју је сам Господ Исус Христос узео као пример, и подсећа нас на то да и ми морамо умрети овом свету и светским, лошим навикама, како бисмо били слични Христу и задобили живот вечни. Треба нарочито нагласити да се кољиво о Слави не спрема за покој душе оног Светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле, јер сви су светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници.
Славска икона је образ Светитеља кога дом слави и сваки поглед на њу обавезује. Требало би да смо надахнути примером Светитеља којег славимо, да се и сами потрудимо да живимо онако како је он живео, да се угледамо на његова добра дела и живот пред Богом. На Западу, племићке породице имају свој грб, а ми, православни, имамо своју икону. У историјском контексту, наша икона је наша тапија и наш грб, са њом ми смо сви племићи. У том смислу, наш народ и јесте један племићки народ. И, заиста, у слављењу Славе, све је племенито и благословено. Славска свећа и кандило представљају Светлост Христову, а у исто време су и симбол жеље свечара да он и његови укућани светле пред Христом, да горе љубављу према Богу и ближњима.
Данас, осим што је породични празник и породична светковина, Слава се прелила и на институције, установе, организације, цеховска и професионална удружења. Славу славе и верујући и неверујући. Како је данас схваћена, она је све мање показатељ хришћанске везаности за Светитеља, а преко њега и самога Бога. Уместо тога, постала је, такорећи, главни показатељ националног припадништва израженог паролом: "Славу славим – Србин сам". Можда отуда српска Слава све чешће показује и другу страну, непримерену њеном суштинском значењу. Уместо Богу и Светитељу, важност се даје гозби и гошћењу, уз присуство понеког хришћанског обележја које, руку на срце, више дође као украс и сценографски детаљ. Међутим, јасно је да овакав начин слављења нема ништа са предањским смислом и литургијским прослављањем Бога и светитеља Божијих. Спремање мрсних јела у посне дане, неумерено коришћење алкохола, ружне речи и псовке, пушење поред славске свеће и друго, не само да је неумесно, већ је и врло штетно. БОЉЕ ЈЕ НЕ СЛАВИТИ, НЕГО ОВАКО ВРЕЂАТИ И СВЕЦА И БОГА.
Наш народ краси велико богатство славских обичаја, али обичаји су тек само фолклор, ако немају ту духовну нит која их везује за Бога. Бавећи се бесмисленим и небитним радњама и стварима, по принципу: "ваља се – не ваља се", "треба – не треба", "мора – не мора", људи не схватају и не доживљавају суштину. На тај начин, Слава губи свој значај и смисао, преокреће се у своју супротност – у срамоту. Жалосно је када видимо како се, у сусрет Слави, покреће читава машинерија за припрему трпезе, бесомучна јурњава и нервоза, а неретко и свађе међу укућанима. А, Светац? Он, нем и озбиљан, гледа са позлаћене даске на источном зиду, чека да га се неко ипак сети, док породица, напета, нервозна и растројена, дочекује дан своје Крсне славе.
Врло често, нарочито у градским срединама, Славе се претварају у праве фестивале снобизма и малограђанштине, својеврсне изложбе специјалитета и посластица, утркивање међу домаћицама, параде неукуса и кича. На жалост, веома је распрострањена појава да угађамо своме стомаку и гостима већма него Богу и свецима. Ту је реч о нашој бахатости. ВЕЛИКОЈ ВЕЋИНИ И НЕ ПАДА НА ПАМЕТ ОДЛАЗАК У ЦРКВУ, НА СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ, услед заузетости око припремања трпеза, печења прасића, прављења салата, торти или мезетлука. Све се чини у славу стомака уместо у славу Бога и Светитеља. Многи данас своје Крсне славе чак и не славе у својим домовима. Поквариће, кажу, распоред, угрозити поредак, оштетити намештај, испрљати тепихе. Зато славска весеља организују у ресторанима и кафанама, са музиком и пропратним програмима. Међутим, иако се, као хришћански народ, препознајемо у Слави, у новије време се сусрећемо и са оним православним Србима који су не само спремни да кокетирају са туђим духовностима и традицијама, већи и да се потпуно одрекну своје вере и прихвате туђу као своју.
И, док су се на славама некада певале духовне песме и њима узносила хвала Богу, светитељима и мученицима, данас се славе често претварају у дебатне скупове острашћених странчара и партијаша. Уместо духовних разговора, уместо прича о подвизима светих мужева, испредају се вицеви, препричавају филмови и телевизијске серије, коментаришу утакмице и спортски догађаји. О, каква промашеност и каква срамота! Каква журка и крканлук, на који се троши огромна количина новца, а да при том нико и не мари за милосрђе према онима који немају ни за кору хлеба. Заборавља се да би се управо тада требало сетити оних који су у беди и невољи, те и њих позвати на славље, па, уколико је могуће, и помоћи им.
Славимо, дакле, али радимо то са срцем и нека све буде пропраћено молитвом и учињено у славу Божију. Разликујмо битно од небитног. Одвојмо прослављање Светитеља од гозбе, Славу од весеља, упоредимо свој живот са животом и делима нашег Светитеља и исправимо га према Светитељевом примеру. Немојмо правити од Славе никакав пир и весеље, које ће јој одузети смисао. Запитајмо се: да ли су светитељи Божији, од којих су многи били испосници, мученици, задовољни нашим слављењем њиховог имена и да ли ће нама, оваквима какви смо, бити заступници пред Богом или не? Наша Црква непрестано поучава и опомиње да Крсна слава нису јело и пиће. На Славу се окупљамо да прославимо светитеље који су, силом Божијом, чинили и чине чуда. Зато највеће поштовање на Слави припада Господу Исусу Христу, а не Светитељу. Нашем Светитељу, који је и сам читав живот посветио Господу, сигурно не би било драго да њега ставимо испред самога Христа. Славу треба прослављати молитвено и достојанствено, не заборављајући да је темељ Славе молитва, благословено тиховање и саборност која је, у ствари, Црква.
Према речима Светог апостола Павла, породица и јесте домаћа, мала Црква, када је на окупу и једномислију, када њени чланови саборују са Светитељем кога прослављају и с њим скупа са Христом. Када домаћин стоји испред иконе и пали славску свећу, када ломи хлеб и узноси славу Господу у част свога заштитника, тада он представља самога Христа. Као првосвештеник, он ломи хлеб и тада се догађа оно што се догађало на Тајној вечери, када је Господ установио Свету Евхаристију. Домаћин зато увек треба да стоји, као што, рецимо, свештеник своји пред Светом Трпезом у олтару црквеном и служи. С друге стране, он не седа за трпезу из поштовања према СВЕТИТЕЉУ КОЈИ МУ ЈЕ ТОГА ДАНА ГЛАВНИ ГОСТ. И, као што ни Господ није био сам на Тајној вечери, тако ни домаћин није сам у дому. Око њега су његови укућани, али и кумови, родбина, пријатељи; сви, дакле, они који деле његову радост за трпезом љубави, која је неодвојиви део сваке Славе.
СЛАВА ЈЕ, ПРЕ СВЕГА, ДУХОВНИ ДОГАЂАЈ И ДОЖИВЉАЈ. Нема сумње да је Слава наших предака Богу била далеко угоднија и Јеванђељу Христовом ближа од данашње уобичајене Славе са много јела и пића, а мало љубави и молитве. Јело и пиће, наравно, нису грех, али су то претеривања, разбацивања и стомакоугађања. Заборављање на гладне, жедне и невољне, још је већи грех. Исто тако, Слава као служење Богу и служба Светоме свој пуни смисао и оправдање добија тек у делатној љубави према ближњем, кроз милосрђе и саосећање са невољнима, угроженима, жалоснима, једном речју – онима који пате. Зато, Срби, чувајмо се самих себе! Ако своје славе овако славимо, онда је боље да их не славимо, да свеце Божије не вређамо, милост и благослов Божији од нас не удаљујемо. Јер, Слава је Божија тиха и мирна, она је лакоћа радости и љубави према Богу, Светима и ближњима. Зато, све што радите, у славу Божију радите! А, ако сте препознали себе у овим примерима како не треба Славу славити, онда се покајте и почните је славити онако како треба, како су наши преци радили, да би Богу било угодно и Свецу мило, а вама и вашим породицама на благослов било.
Транскрипт док. филма Фондације Пријатељ Божји "СЛАВА ИЛИ КРКАНЛУК"
Извор: saborna-crkva.com