Иако је дошло до разилажења цркава након велике шизме 1054. године, вест да турска војска у свом походу према Константинопољу заузима једно свето место за другим, није оставила равнодушним ни људе у Западној Европи. Међутим, још пре него што је запад послао војну помоћ Византији у борби против неверника, папа Урбан II је покушао да спаси једну од најсветијих реликвија од потенцијалног уништења.
Нема тог места на свету где људи нису чули за Николаја Чудотворца. Али морнари имају посебан став према Николају Чудотворцу. Житије светитеља описује догађај током његовог ходочашћа у Палестину, када је он, као један од путника на броду, силом своје молитве зауставио сурову олују и својом карактеристичном љубављу васкрсао младог морнара који је нехотице пао са јарбола. Ово објашњава зашто поморци традиционално сматрају Светог Николу својим небеским покровитељем.
Чак и мошти светитеља почивају у старом лучком граду Италије – Барију. Бари је настао у 3. веку пре нове ере. Већ под Римљанима била је главна лука на италијанској обали. Упркос чињеници да су грожђе и маслиници овде расли од памтивека, живот Барија је био повезан, пре свега, са морем. И не ради се само о пецању и трговини. Као и свака лука, Бари је морао да брани своју слободу и земаљско благостање са оружјем у руци. На крају крајева, одувек је било много људи који су желели да ухвате овај град који је погодно смештен на обали Јадранског мора. У 9. веку, Бари су заузели Арапи на 20 година и чак је постао главни град Емирата Бари.
Али граду је био потребан моћни небески покровитељ, који би, пре свега, штитио морнаре и чувао залив морске луке. Од давнина у целом хришћанском свету, Свети Николај Чудотворац је поштован као заштитник морепловаца, чије су мошти тада почивале у граду Ликијској Мири.
Становници Барија су сањали да виде његове мошти у свом граду. Био им је потребан им је заштитник на мору. Међутим, поседовање моштију Светог Николе био је негован сан не само становника Барија, већ и њихових вечитих ривала на мору – Млечана, Ђеновљана и становника Амалфија.
Како су мошти Светог Николе доспеле у Бари? А зашто се у гробу налази само део моштију? Подаци о томе дошли су до нас из два главна историјска документа: Никифорових летописа и архиђакона Јована.
Године 1087. велики, натоварени трговачки брод напустио је луку Бари и упутио се ка Антиохији. У складишту брода, поред робе, било је довољно оружја. На путу је брод ушао у Ликију, а морнари су под маском трговаца извршили извиђање подручја. У тим турбулентним временима, Јерусалим је већ био у рукама муслимана, а разни војни одреди нападали су градове и пустошили читаве крајеве Византијског царства.
Чим су се трговци нашли на улицама Ликије, постало је јасно да ће њихов план бити тешко спровести. Град су „поплавили” Турци. Сахранили су свог команданта. Стога су баријски трговци морали да се врате на брод без ичега и отплове у Антиохију.
Али ту нису дуго трговали, јер су се плашили да ће, чим турски одред напусти Мир, град највероватније неко време бити празан и да би могао постати лак плен Млечанима и Ђеновљанима. Стога су трговци журили, а ветар их је пратио. Врло брзо су опет завршили у луци Мир Ликијски.
Заиста, након што су по други пут изашли на обалу, морнари из Барија су затекли град практично празан. Турци су га напустили, а локално становништво склонило се у планине. У храму, где су се чувале мошти Светог Николе, било је само неколико монаха.
Тешко нам је сада да замислимо како је све ово било у 11. веку. У наше време су мошти поштованих светаца на видном месту, а тада су често биле сигурно скривене. Дакле, пронаћи храм посвећен овом или оном светитељу уопште није значило пронаћи његове мошти.
Морнари су имали мало времена, локално мушко становништво пажљиво се вратило у град. Зграбили су неколико монаха који су били у храму, везали их и почели да их испитују. Можда је неко од напаћене браће указао на место где се налазе мошти Светог Николе. Али познато је и да је један од нападача, по имену Матео, био паметан када је угледао прелеп мозаик на поду на једном месту храма. Почео је да ломи ово место пајсером, а под је брзо попустио. Испод њега је био празан простор, где је разбојник пао, право у гроб, богато испуњен миром које је текло из моштију. Плачући од радости, он даде знак својим сапутницима, и они при светлости неколико бакљи почеше грозничаво стављати мошти у за то унапред припремљену малу дрвену кутију.
Зграбивши свете мошти угодника Божијег, његову икону и све што им је дошло под руку, морнари су се журно упутили ка порти. Ту се њихов одред састао са варошанима који су већ почели да беже. Ипак, предност је била на страни пирата. Стога су осиротели становници Ликијског света могли само, како је то обичај на Истоку, тужно да узвикну и да дигну руке ка небу. У исто време и барски разбојници су били хришћани, а имали су и срце. Вратили су чудотворну икону хришћанској заједници Мириликијској.
После тога, мирне савести, журно утоваривши мошти на брод, разбојнички трговци отпловише кући. У Барију су дочекани као хероји. И овај дан, 22. мај, по новом стилу, уписан је у руском црквеном календару као „Пренос моштију светог Николаја Чудотворца из света Ликијског у Бари“.
Мошти Светог Николе су постављене у саборни храм, већина их је одмах сакривена испод огромне плоче. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.
Само 8 година након описаних догађаја, 1095. године, папа Урбан II благосиља почетак првог крсташког рата.
И Млечани су одлучили да у томе учествују. Али они не би били Млечани да истовремено не покушавају да остваре своје циљеве. Млетачки патријарх Падорадо је у опроштајним речима изразио наду да ће витезови не само помоћи у ослобађању Гроба Светога, већ и донети велике реликвије у Венецију, и по могућности не само из Јерусалима, већ и из Ликије. Пошто мошти заштитника морнара - Светог Николе морају бити у Венецији.
Чињеница је да су Млечани, не без разлога, веровали да нису све мошти Светог Николе пренете у Бари.
Постојала је стара легенда. Византијски цар Василије I Македонац је већ у 9. веку намеравао да део моштију светог Николе из Ликије пренесе у Цариград. За то је део моштију одвојен и стављен у кивот за транспорт. Међутим, то се није догодило.
Од претходног дана цару се јавио сам свети Николај и забранио му да буде премештен из Ликије. Цар се није усуђивао да прекрши наредбу светитеља поштованог од њега. Али предање је тврдило да је припремљени део моштију светог Николе био безбедно сакривен на другом месту у храму.
Инспирисани овом причом, крсташи су кренули у поход. На путу за Јерусалим одлазе у Ликијску, у потрази за моштима Светог Николе.
Обучени у трговачку одећу, венецијански војници врше извиђање у граду. Видећи да нема толико становника, они су, ипак, опрезни. И шетају улицама као обични путници. Нико од укућана не зна да је тајни одред већ у заседи и да чека повољан тренутак за напад.
Када су у храму остала само четири стражара, млетачки одред упада и почиње да тражи мошти, окрећући све наопачке. Уплашени стражари показују разбијени гроб и уверавају освајаче да су управо одатле становници Барија већ однели мошти Светог Николе. Али Млечани им не верују, почињу да муче стражаре. Кажу да је један од њих неколико пута апеловао на сажаљење бискупа Енрика Контаринија, који је пратио саботажу. Али је остао глув на молбе несрећника.
Међутим, након неког времена даје наређење да се мучење заустави.
У знак захвалности за то, један од чувара светиње му показује где се налази део моштију Светог Николе – Николаја Патарског и свештеномученика Теодора. Већина млетачког одреда са овим светињама враћа се на брод.
И, можда, ова прича би се завршила, али неколико најтврдоглавијих Млечана задржало се у храму.
Према непознатом млетачком хроничару, осетили су суптилни мирис на једном месту храма, где се налазила фреска Светог Николе.
Од изнемоглих стражара сазнали су где је током великих празницика одлазио епископ Мириликијски да служи литургију. Млечани опет дозивају своје другове са брода. Враћају се у Цркву и почињу да растављају под старе црквене просторије. Уклонивши неколико слојева, открили су бакарни ковчег, где се налазио део моштију које је сакрио цар Василије I. На ковчегу је био натпис на грчком: „ Овде почива велики владика Николај, славан својим чудесима на земљи и на мору “. Храм је био испуњен мирисом.
Пресрећни Млечани, у знак захвалности Светом Николи и као утеху Ликијским световима, остављају епископу града стотину новчића и малу честицу моштију светитеља.
У овом храму на острву Лидо у Венецији почивају до данас. Мошти се чувају у мермерном реликвијару изнад престола у олтару.
Ове приче су се десиле давно. Али вековима је остало отворено питање ко још има мошти Светог Николе? На крају крајева, становници Венеције, као и становници Барија, током свих ових векова уверавали су: мошти су у потпуности код њих. Односно, или у Барију или у Венецији.
Одлучили су да реше ову загонетку 1953. године у Барију.
У том циљу, Луиђи Мартино, професор анатомије на Универзитету у Барију, позван је од стране бискупа града да проучава мошти.
Резултати су били невероватни, у потпуности су потврдили опис стицања моштију Николаја Чудотворца, показали су да су многе кости, с времена на време танке, тешко оштећене услед неуспешног пада морнара Матеа на њих.
Али најупечатљивије је то што су мироточиве мошти званично потврђене.
Међутим, пажљиво разложивши све кости по реду, Луиђи Мартино је открио да недостаје значајан део моштију.
Наравно, прва сумња о томе где се налази други део моштију пала је на Венецију.
Господ је дао дуге године живота професору анатомије Луиђију Мартину, можда да би он довршио оно што је започео у Барију. Уосталом, тек 1992. године у Венецији је обављено најтемељније испитивање моштију Светог Николе. Отварајући кивот, комисија је видела много различитих костију, као и црни камен са натписом на грчком: „Мошти смерног Светог Николе“.
Када је професор Мартино пажљиво испитао и упоредио резултате са онима који су претходно добијени у Барију, дошао је до следећег закључка: „беле кости у Венецији допуњују остатке сачуване у Барију“.
Даљи извод из закључка комисије гласи: „... млетачки остаци, иако имају скроман изглед, нису ништа мање важни и не треба их сматрати мање важним од Барија.
Сада је oва тајна постала јасна.
Не бисмо желели да оцењујемо описане догађаје. Историја је занимљива јер се, завирујући у њену дубину, може видети посебан занат који није приметан у реалном времену. Светиње су се налазиле на територији некадашњег Византијског царства. Ова велика цивилизација више није на мапи наше планете. А знамо да је огроман број хришћанских светиња заувек изгубљен због османских освајања. Тако су, на пример, заувек нестале мошти светог равноапостолног Константина. Они су уништени када су град заузели Турци. Не постоји више Велика Византија, али постоји Турска – земља са вековном муслиманском културом. А хиљаде ходочасника из целог света хрле у италијанске градове Бари и Венецију, у хришћанске цркве моштима Светог Николе и Апостола Марка.
за Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор:foma.ru