Јер је хиљаду година пред очима Твојим, Господе, као дан јучерашњи... (Псалам 89.)

Један монах је дуго живео у великом манастиру и стално се питао: "Како може проћи хиљаду година као један дан?" Можда зато што је Рај тако леп и постоји толико велико блаженство да хиљаду година у њему изгледа као један дан? Дуго се молио Богородици и говорио: „Мајко Божија, моли се Спаситељу Христу, да ми открије како хиљаду година пролази као један дан. Јер знам да су ове речи Духа Светога истините." Након три године, Бог му је то показао.

Једном приликом, на крају поноћног богослужења, остао је сам у цркви и почео да чита Акатист Богородици. Одједном је птица улетела у цркву и слетела директно на иконостас. Толико лепу птицу никада у животу није видео. Светлуцала је у свим бојама дуге, а њене очи су посматрале сву декорацију цркве. Свако њено перо било је попут драгог камена.

Монах је, угледавши птицу, помислио: „О, кад бих само могао да узмем једно перо! "

Крене ка њој, али птица одлети у средину цркве. Монах крене према њој. Таман кад је испружио руке да узме перо, птица je излетела на трем.

И опет, чим је већ скоро ставио руку на њу, птица се поново винула, али не високо, и излетела из цркве у манастирско двориште, па стаде на ограду. Када је монах потрчао до ограде, птица је одлетела у шуму. Монах је прескочио борову шуму понављајући: "Господе, помози ми да је ухватим!"

И чим је подигао руку изнад птице, одлетела је на велику ливаду. „Господе, помози ми. Могло би се узети бар једно њено перо! " Кад је усред чистине појурио до птице, она је одлетела до једне јеле. Тада је монах завапио: "Господе, нисам био достојан да јој узмем бар једно перо!" И стално је гледао птицу. „Господе, Господе, како је то лепа птица! Никада нисам видео тако лепу птицу! "

А онда је птица одједном почела да пева песму какву никада није чуо на земљи. Беше то анђео у облику птице, али монах то није знао; и тако је стајао и гледао птицу, а она му је певала 355 година.

Мислећи да му је прошао само један сат, монах за ово време није ни остарио а није се ни уморио, нити огладнео, нити ожеднео и нико га није приметио.

Тада је птица одлетела, а монах се, видећи кључеве цркве у рукама, сетио: „О, тешко мени, храм је остао отворен, отићи ћу да је закључам." У манастир је дошао са кључевима цркве, али није препознао свој манастир. Црква је изгледала другачије, а келије беху другачије.

У себи је помислио: „Или сам полудео, или ово није наш манастир“. Знајући да је одсутан само нешто више од сат времена, монах је са кључевима у рукама отишао до чувара. Чувар, видевши старца с белом брадом сјајног лица и рече му:

- Благослови оче! Шта те доводи овде код нас?
- Дете, идем да закључам цркву.
- Одакле си?
- Одавде, из манастира.
- Где си био?
- Овде, у близини.
- Оче, али ти ниси један од наших.
-Не познајеш ме, сине, ја сам црквењак и идем да закључам цркву!
- Сачекај, оче, да идем да јавим игуману.

Али, игуман је уснио један сан у коме је добио следеће откровење, неки глас који се три пута јављао: "Отворите капије манастира, да уђе голуб Господњи!"

- Оче дошао је неки старац, сјајног лица, и каже да жели да закључа цркву, јер је црквењак.
- Отвори му, сине, јер је ово велика тајна! Дођи са њим код мене.

Кад су стигли код игумана, овај упита старца:

- Оче, да ли ме познајеш?
- Не.
- Да ли познајеш манастир?
- Не познајем га више. Цркву познајем, али као да ни она више није таква. Била је другачије покривена.
- Али, где си био до сада оче?
- Био сам овде у шуми.

Игуман нареди да се звони, и да се скупи цела обитељ, која је бројала око 300 монаха. Потом је одвео овог калуђера ка средини цркве, оставио га пред иконостасом, да би га видели сви калуђери и упита га:

- Оче, од свих ових монаха, познајеш ли некога?
- Жив је Христос, не познајем никога! Одговори он.
- Да ли ви познајете овог калуђера? Питао је игуман монахе.
- Не познајемо га, одговорише сви.
- Оче, ако велиш да си отишао пре сат времена, ко беше игуман када си отишао? Упита га старац.
- Авва Иларион.
- Ко је био еклесијарх?
- Авва Амвросије.
- Ко је био економ?
- Авва Кириак.
- Ко беше ризничар?
- Авва Геронтије.

Онда рече игуман:

- Велика се тајна открива међу нама. Нека дође монах задужен за архиву. И рече му: Иди и донеси архиву манастира овде, уназад за неколико стотина година и тражи када је био овај ред монаха. Тражио је уназад 50 година, за 100 година, тражио је за 200 година, за 300 година и нису пронашли. И тражили су уназад за 355 година и пронашли су неке списе поједене од мољаца, старе, и заборављене на тавану манастира. Када су почели читати, почели су да их проналазе.
- Оче, али када си ти отишао?
- Мора бити око сат и нешто.
- Оче, али за коју ствар си се молио Господу?
- Молим се одавно и читам молитву Богородици да ми Спаситељ покаже оно што каже у Псалтиру: Хиљаду година пред Твојим очима, Господе јесте као јучерашњи дан који прође!
- Оче, ево Пресвети и Предобри Бог удостојио те твоје молитве. Ниси желео да верујеш, али сад ћеш поверовати, хтео си да се увериш. Ево, од када си отишао прошло је 355 година!

Старац заплаче. Игуман му одговори:

- Погледај, оче, јер ти Господ показа чудо, за које си се у вери молио. Ако ти се 355 година учинило као један сат, верујеш ли сада да су хиљаду година пред Господом као један дан?
- Верујем, оче!
Онда је игуман заповедио неком свештенику да обуче брзо одејаније, донесе Свете Тајне и причести старца пред свима.

Старац прими Свете тајне и рече:

- Оци, опростите, јер велико чудо ми се збило. Лице му се осветли као сунце. Тражио је од свих опроштај и упокоји се у цркви.

Архимандрит Клеопа (Илија)