Благодат Божија привлачи благослове на све хришћанске активности. Хришћанин, по заповести Спаситељевој, тражи пре свега Царство Божије и правду Његову, а све друго му се „придодаје“ (Мт. 6,33). Ако га задесе било какве невоље и туге, и онда хришћанин и даље остаје миран и спокојан.
Ако је преварен или према њему поступају неправедно, онда он каже: „И опрости нам сагрешења наша као што и ми опраштамо онима који нам преступе. И сада, уместо земаљских благослова, он добија опроштај својих грехова и блага на Небу (упркос чињеници да нам се чак и наши земаљски губици често потпуно враћају).
Ако је био понижен или чак постао жртва насиља, хришћанин ипак осећа радост уместо малодушја, по угледу на апостоле, који су отерани из Синедриона, радујући се што су се удостојили да претрпе срамоту за Његово име. (Дела 5:41). Подражавајући самога Спаситеља, хришћанин се моли за своје преступнике. И његове привремене невоље и туге, уместо да се претворе у депресију, за њега се претварају у венац славе, а душа се испуњава миром који је Христос обећао Својим ученицима: Мир вам остављам, мир вам свој дајем (Јн. 14:27).
Ако потпуно зависи од некога, или је заробљен или затворен, зна да, изгубивши спољашњу слободу, није изгубио Бога, који га не напушта и помаже му да преброди све тешкоће. Тако, издан и продат од своје браће, оклеветан и бачен у тамницу, праведни патријарх Јосиф није се одрекао вере у свеблагога Бога. И у ропству и у затвору није био лишен не само бриге Божије, него ни људске доброте. И Господ беше са Јосифом, и беше успешан човек; и беше у кући свог господара Египћанина. Али Господ беше с Јосифом, и показа му милост, и даде му милост у очима тамничара (Пост. 39:2; 21). И иста вера и нада у Бога на крају су Јосифа уздигли и до другог фараона.
Хришћанин се не може уплашити земаљским невољама, па чак ни смрћу. Свети Василије Велики је смело одговорио на царске претње одузимањем имања, изгнанством, батинама, па чак и смрћу: „Све ово за мене не значи ништа, јер немам ништа осим старе изношене одеће и својих неколико књига, од којих се састоји целокупно моје богатство. Изгнанство ми не значи ништа, пошто нисам везан ни за једно одређено место. Ово место у коме сада живим није моје, и свако место на које ме пошаљете биће моје. Боље рећи: свако место је Божје. Где не бих био ни странац и дошљак (Пс. 38/39:13)? Ко може да ме мучи? Смрт би ми била доброта, јер ће ме све пре довести до Бога, за кога живим и радим, и коме журим.
Хришћанин се, углавном, плаши само једног: да буде одвојен од Господа. Али он зна да, осим ако он сам не оде од Бога, ниједна спољна сила то не може учинити. Дакле, хришћанин може да каже са апостолом Павлом: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Хоће ли невоља, или прогон, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње ствари, ни ствари које долазе, ни висина, ни дубина, ни било које друго створење, неће моћи да нас одвоји од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8:35; 38-39).
Укратко речено, шта год да се деси у животу хришћанина, он све прихвата као вољу Божију, по савету авве Доротеја из Газе: „Немој да све буде по твојој одлуци, него да буде како треба, и на тај начин ћеш постићи мир са свима.” Колико год чудно изгледало, они који су навикли да се руководе овим правилом увек живе по својој вољи, избегавајући извор туге који је уобичајен за већину нас: „Онда, ма колико он био несклон да испуни своје сопствене воље, испоставља се да је она увек испуњена. Јер ко нема своју вољу, све што му се дешава је по његовој вољи.”
Радост хришћанина је Небеског порекла. Његов извор је у Богу, а не у земаљским задовољствима. Стога га никаква земаљска туга не може уништити. Светитељи су нам узори ове небеске радости. О њима су сведочили они који су видели ученике преподобног Аполонија: „И ми смо посматрали њихову радост у пустињи, са којом се ништа на земљи, и никаква телесна наслада, не може упоредити, јер међу њима није било човека који би био тужан, и ако би се који човек нашао у невољи, наш отац Аполоније је знао узрок и био је у стању да му открије тајне мисли његовог ума. И он би рекао таквом: „Јер они [људи безакоња] имају своју срећу у земаљским стварима, и обрађују оно што је земаљско, и зашто се не бисмо ми, који смо достојни благословене наде увек радовали, по охрабрујућим речима блаженог апостола Павла, који нам је рекао: Радујте се увек, молите се непрестано, за све захваљујте (1. Сол. 5, 16–18)“.
Стога, чак и ако хришћанин изгуби цео свет, он ће имати оно најважније - самог Бога. И нико му неће одузети ову радост: Иако смоква неће процветати, нити ће бити плода у виновој лози; труд маслина ће пропасти, и поља неће дати меса; стадо ће се истребити из тора, и неће бити стада у стајама, али ћу се радовати у Господу, радоваћу се у Богу спасења свога (Ав. 3, 17-18).
Сада све што нам треба је да постанемо такви хришћани.
Андреј Горбачов
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превео: Никола Животин
Извор: orthochristian.com