Ни један мудрац још није схватио шта је смрт, шта се дешава у тренутку смрти. Таква фаза као што је клиничка смрт остаје готово без пажње. Човек падне у кому, стане му дисање, срце, али неочекивано за себе и за друге, он се враћа у живот и прича невероватне приче.
Недавно је умрла Наталија Петровна Бекхтерева. Својевремено смо се често свађали, причао сам јој о случајевима клиничке смрти које сам имао у мојој пракси и који доказују да има живота након смрти, а она је говорила да су то све глупости, да се у тим приликама само дешавају промене у мозгу... И једном сам јој дао нови пример клиничке смрти који је доживела наша пацијенткиња, који ћу сад да испричам, а због ког је она потпуно променила своје дотадашње мишљење.
Радио сам 10 година на Онколошком институту као психотерапеут и једног дана су ме позвали код једне младе жене. Током тешке онколошке операције Јулија је доживела клиничку смрт, срце јој је стало, дуго нису могли да га покрену, а када се пробудила, тражили су од мене да утврдим да ли су последице овог стања остале, да ли су јој памћење и рефлекси нормални, да ли јој је свест потпуно враћена, да ли јој се психа променила због дугог одсуства кисеоника у мозгу.
Дошао сам на одељење интензивне неге, Јулија је тек долазила к себи. Питао сам: „Можете ли да разговарате са мном?“ – „Да, али желела бих да се извиним, толико сам вам нанела невоља“, – „Каквих невоља?“, – „Па, срце ми је стало, доживела сам велики стрес, а видела сам да је и за докторе то био велики стрес.
Изненадио сам се: „Како сте могли то да видите. Када сте били у стању клиничке смрти, нисте могли ништа ни да видите ни да чујете. Апсолутно никакве информације нису могле доћи до вас, јер вам је мозак био искључен, а срце стало...“
Да, докторе, у реду је то... Али оно што ми се догодило било је тако стварно... и сећам се свега... Рекла бих Вам о томе ако ми обећате да ме нећете послати у психијатријску болницу.
И Јулија је испричала следеће: када је анестезија почела да делује, одједном је осетила благи ударац у стопала и одједном је неким кружним покретом избачена из сопственог тела. Имала је осећај да јој се душа изврнула наопачке, и да је изашла у некакав магловит простор.
Изненадила се када је видела себе како лежи на операционом столу, видела хирурге како се нагињу над сто и чула како неко виче: „Срце јој је стало! Почните одмах!"
А онда се страшно уплашила, јер је схватила да је ово њено тело! Тада је схватила да је умрла и одмах ју је обузела стрепња за своје најмилије који су остали код куће: мајку и ћерку. Уосталом, није их ни упозорила да ће бити оперисана! „Како то да ћу сада умрети, а да се нећу ни опростити од њих?!” Њена свест је буквално појурила ка сопственој кући и изненада, чудно, одмах се појавила у свом стану! Видела је да се њена ћерка Маша игра са лутком, бака седи поред унуке и нешто плете.
Тада је на врата покуцала комшиница Лидија Степановна, ушла унутра и рекла: „Ово је за Машу. Машо, увек си се трудила да будеш као твоја мајка, па сам ти сашила исту хаљину на тачкице, какву има и она“. Маша се радује, баца лутку и трчи до комшинице, али успут случајно закачи столњак: стара шоља пада са стола и разбија се, поред ње лежи кашичица, лети за њом и пада под тепих. Бука, звоњава, метеж. Бака, стежући руке, виче: „Машо, како си неспретна!“
А онда, потпуно заборављајући на оно што јој се управо догодило, девојчицина мајка Јулија је пришла ћерки, помиловала је по глави и рекла: "Машо, ово није најгора туга у животу.“ Девојчица се изненађено окреће, али као да је не види, одмах враћа главу назад. Јулија ништа не разуме: никада се раније није догодило да се њена ћерка окреће од ње када хоће да је утеши! Ћерка је одгајана без оца и била је веома везана за мајку. Ово њено понашање је узнемирило Јулију и она је, потпуно збуњена, почела да размишља: „Шта се дешава? Зашто се моја ћерка окренула од мене?“
И одједном се сетила да, када је разговарала са ћерком, није чула сопствени глас! Када је пружила руку и помиловала ћерку, није осетила никакав додир! Запитала се: „Ко сам ја? Зар ме не виде? Јесам ли мртва? Ужаснута, јури ка огледалу и не види свој одраз у њему... Ова последња околност ју је потпуно оборила, чинило јој се да ће полудети од свега овога... Али одједном, у хаосу свих тих мисли и осећања, она се сећа свега што јој се раније дешавало: „Оперисала сам се!“ Присећа се како је видела своје тело са стране - како лежи на операционом столу - присећа се страшних речи анестезиолога о заустављеном срцу...
Ова сећања још више уплашила Јулију, а у њеном потпуно збуњеном уму одмах бљесне: „Сад свакако морам да будем у операционој сали јер ће ме лекари прогласити мртвом!“ Изјури из куће, размишља којим превозом да што пре стигне... али истог тренутка је поново у операционој сали, а до ње допире глас хирурга: „Срце је прорадило! Настављамо операцију, али брзо, да опет не престане! Следи пропуст у памћењу, а онда се буди у соби за опоравак.
Након што сам саслушао њену причу, упитао сам је: „Хоћете ли да одем код Ваших и јавим им да је операција завршена и да је све у реду? Сада могу и да Вас посете. Она је одговорила: „Докторе, била бих срећна да то урадите.“
Отишао сам на адресу која ми је дала, Јулијина мајка је отворила врата, испричао сам како је прошла операција, а онда упитао: „Реците ми, да ли је комшиница Лидија Степановна била код Вас у пола једанаест?“
- "Да ли је познајете? Да, била је овде."
- „Да ли донела хаљину са тачкама?“
- "Да, донела је"... „Откуд знате за све то, јесте ли Ви неки мађионичар, докторе?“
Све се сложило до најситнијих детаља осим једног: кашика није пронађена. Тада сам се сетио детаља Јулијине приче и рекао: „Погледајте под тепих". И заиста - кашика је лежала испод тепиха...
***
Па шта је смрт? Научно објашњење је да да је смрт када срце стане и престане рад мозга, али у исто време, убеђен сам да смрт свести једноставно не постоји. Душа је ослобођена своје љуске и свесна је целокупне околне стварности. За то већ постоје бројни докази, то потврђују бројна сведочанства пацијената који су у тим минутима били у стању клиничке смрти и доживели постмортално искуство. Комуникација са пацијентима нас много учи, и схватамо да је немогуће отписати све такве ванредне догађаје као пуке случајности. Овакви примери распршују нам све сумње у бесмртност наших душа.
За Фондацију Пријатељ Божији: Петар Волков