Улазак у тишину Чисте седмице природно покреће питања о нашем унутрашњем човеку и очишћењу од страсти. Док кроз молитву и сузе тражимо путеве ка Господу, често се намеће недоумица: шта је у свему томе са телом? Да ли су глад, бдење и поклони само техничка средства за кроћење „непослушне материје“, или је тело саборац који заједно са душом чека своје избављење?
Ово питање постаје још израженије када одемо на парастос или посетимо гробље. Тамо слушамо молитве за спасење душе преминулог, а читајући духовне књиге, стално наилазимо на савете о борби душе против страсти и њеном вечном животу. Све је то истина и важно је. Али, да ли је тело заиста мање важно, или чак сметња на путу ка Богу? Да ли се, на крају крајева, спасава само душа, а тело остаје иза нас као одбачена хаљина?
Одговор хришћанског богословља је јасан и леп: не, тело није мање важно. Бог спасава целог човека – и душу и тело. Човек није душа која привремено носи тело, него је вечно јединство тела и душе. И ово јединство Бог жели да спаси, да преобрази и да уведе у вечност.
Човек као јединство тела и душе
Од самог почетка, Свето Писмо нам открива дивну тајну стварања човека: „И створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дах животни; и поста човек душа жива“ (Пост. 2,7). Овде видимо да човек није настао као чиста душа која је касније добила тело, нити је прво створено тело у које је потом унета душа. Човек постаје оно што јесте тек када се сједине прах земље и дах Божји – материја и Божански дар живота. То јединство чини човека „душом живом“, живим бићем.
Библија не познаје човека који би био само душа или само тело. Она нас увек види као целину. Када стари јеврејски језик говори о „души", он не мисли на бестелесни дух који лебди изнад материје, већ на живот као такав, на живо људско биће са свим његовим димензијама. Зато када псалмопојац моли: „Опорави душу моју“, он не моли само за духовно ослобођење, већ за обнову целог живота – и душе и тела заједно.
Идеја да је тело нешто ниже, прљаво или чак зло, није библијска. Таква схватања потичу из старих паганских филозофија и гностичких заблуда које, нажалост, понекад продиру и у хришћанску свест. Али истинско хришћанство не учи бекству из тела, већ његовом преображењу. Зло није у телу као таквом – тело је Божије дело и Божји дар. Зло је у греху који рањава и душу и тело, који разара хармонију човековог бића.
Оваплоћење – Бог узима тело
Ако је било икакве сумње у важност тела, она је заувек разрешена догађајем који је променио историју света: Оваплоћењем Сина Божјег. „И Реч постаде тело и настани се међу нама“ (Јн. 1,14). Ове речи апостола Јована крију у себи дубину која надилази сваку људску мудрост. Син Божји, Творац свемира, вечни Логос, није узео на себе само људску душу – Он је узео право, стварно људско тело. Он је постао људско биће у пуном смислу те речи.
Христос је носио тело које је могло да осети умор и бол, да огладни и ожедни. Тим телом је плакао над гробом Лазаревим, тим телом је храном засићивао гладне, тим телом је прихватао децу у наручје. И, што је најважније, тим телом је страдао на Крсту и тим телом нас је спасао. Да је тело небитно или мање вредно, Бог га не би узео на Себе. Да је материја нешто што треба превазићи и напустити, Творац материје не би ушао у њу тако потпуно.
Али приповест не завршава на Крсту. Трећег дана, Христос је васкрсао из мртвих – и васкрсао је са телом. Ово није била само духовна победа или симболичан повратак. Васкрсли Христос показује апостолима ране на рукама и ногама, једе пред њима рибу, позива Тому да опипа Његове ране. Он инсистира на телесној стварности Свог Васкрсења јер хоће да покаже: тело није одбачено, тело је васкрснуто и прослављено.
И када се Христос вазнео на небо четрдесетог дана после Васкрсења, Он се вазнео са Својим прослављеним телом. То значи да је људска телесност већ ушла у вечност, да је материја већ прослављeнa и узнесена до престола Божјег. У Христу, наше тело је добило своје небеско достојанство.
Наше спасење – избављење тела
Оно што је Христос остварио за Себе, Он нуди и нама. Апостол Павле, велики богослов спасења, не говори само о спасењу душе. Он јасно каже: „Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим“ (Рим. 8,11). Бог ће оживети наша тела. Не ствара нам нека друга, нова тела, већ васкрсава она иста која су носила терет живота, која су патила, радовала се, плакала. Та тела која сада носимо, Бог ће преобразити и прославити.
Зато наша нада није у томе да душа једном побегне из тела и заувек остане бестелесна. Наша нада је у васкрсењу мртвих, у поновном сједињењу душе и тела у преображеном, прослављеном облику. Сваке недеље у Символу вере исповедамо: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века.“ Не кажемо „верујем у бесмртност душе" – иако је душа бесмртна – већ истичемо оно суштинско: чекамо васкрсење, повратак целовитости човековог бића.
Смрт, коју доживљавамо као раздвајање душе и тела, није природно стање. Она је последица пада, трагедија која разара јединство које је Бог замислио. Због тога се молимо за преминуле, јер знамо да они чекају дан великог Васкрсења када ће душе и тела поново бити сједињени. То раздвајање је привремено, а не коначно стање човека.
Подвиг као лек и преображење тела
Ако је тело заиста позвано на такву вечну славу, онда се и наш однос према њему у овом животу мора променити. Отуда хришћански подвиг – пост, бдење и уздржање – добија свој прави смисао. Понекад се ове дисциплине погрешно тумаче као неки вид кажњавања или презира према телу, али у светлости васкрсења, подвижништво је заправо терапија која телу враћа његово изворно здравље и достојанство. Подвиг није усмерен против тела, већ против болести греха која је то тело поробила и учинила га тешким и тромим за духовне стварности.
Када постимо, ми не одбацујемо храну зато што је она зла, већ вежбамо своје биће да не буде роб нагона. Пост је тренутак у којем тело учи да се не храни само материјом, већ и речју Божјом, постајући тако лакше, прозирније за дејство Духа Светога. На сличан начин, када на молитви користимо поклоне или дуго стојимо, ми не се молимо само својим умом, већ и својим мишићима и костима. Читав човек тада учествује у сусрету са Творцем, показујући да је и телесни напор принос љубави.
Кроз такав подвиг, тело престаје да буде препрека и постаје саборац душе. Оно се не уништава, већ се преображава, слично гвожђу које у ватри не престаје да буде гвожђе, али почиње да светли и шири топлоту. Најснажнија потврда овог процеса су свете мошти – тела светитеља која су још током земаљског живота била толико прожета божанском благодаћу да су победила закон труљења. Она нам говоре да је преображење тела почело већ овде, кроз веру и подвиг, и да је оно што чекамо у вечности већ присутна стварност у животу Цркве.
Тело у животу Цркве
Ова истина о важности тела није само апстрактно богословље – она прожима цео живот Цркве. Када дођемо у храм, сва наша чула учествују у молитви. Мирис тамјана који се диже као молитва ка небу, треперење свећа, лица светитеља који нас гледају са икона, звук звона и лепота појања – све то нас подсећа да Бог не спасава само „духовне душе", већ целог човека са свим његовим чулима.
И свете Тајне, средишњи делови наше духовне праксе, су дубоко телесни. Крштавамо се водом, миропомазујемо се светим Миром, исповедамо се речима изговореним нашим устима, венчавамо се у телесном присуству пред Богом и заједницом. А изнад свега, у Светој Евхаристији, у Причешћу, примамо самог Христа не само духовно, већ и телесно. Једемо Његово Тело и пијемо Његову Крв. То није само симбол или успомена – то је стварно учешће нашег целог бића, тела и душе, у животу Христовом.
Зато апостол Павле и подсећа: „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама? Прославите, дакле, Бога у тијелом своjим“ (1. Кор. 6,19–20). Наше тело је храм. Не кажемо да је затвор, терет или сметња – већ храм, свето место у коме настањује Дух Свети. Храм се не презире нити занемарује, храм се чува, поштује и освећује.
Наша нада и позив
Са оваквим разумевањем тела, и наша патња добија смисао. Ако тело нема будућност, ако ће заувек остати у земљи, онда су све његове патње, болести и старости можда бесмислене. Али ако ће то исто тело бити васкрснуто и прослављено, онда свака његова рана, свака његова немоћ може постати пут освећења. Христос је задржао ране на рукама и ногама и после Васкрсења – али те ране више нису знаци пораза, већ знаци славе и победе над смрћу.
Хришћанство није, дакле, религија бекства из материје, из телесности, из овог света. Оно није позив да се што пре ослободимо тела и полетимо у духовне висине. Хришћанство је вера васкрсења. То је вера у Бога који не одбацује оно што је створио, који не напушта материју коју је из љубави довео у постојање. Бог спасава целог човека – видљиво и невидљиво, материјално и духовно, тело и душу.
Крајњи циљ нашег пута није да душа вечно лебди негде на небу, одвојена од тела. Крајњи циљ је нови живот у коме ће васкрсли човек, са својим прослављеним телом, живети у преображеној творевини, у Царству Божјем где нема више смрти, плача, бола ни уздисања. Тамо ћемо, као цели људи, као тело и душа заједно, заувек славити Бога.
Зато наше тело јесте важно. Не јер га обожавамо или јер му дајемо више него што заслужује, већ јер је оно део личности коју Бог вечно воли и жели да спаси. Тело није наш непријатељ – оно је наш саучесник на путу ка Богу, оно је део нас самих. И једном, по обећању Божјем и по моћи Духа Светога, то тело ће бити васкрснуто, преображено и прослављено. Јер Бог нас није створио као душе које привремено носе тела – Он нас је створио као људе. А човек је заувек, у времену и у вечности, јединство тела и душе.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић