У име свог народа, кнез Лазар је изабрао Царство Божије као царство за које ће се борити. Српски народ је, преко њега и косовских јунака, изабрао нешто за шта данашњи свет нема слуха - изабрао је веру, а не вечеру. Није се српски народ одрекао материјалног, није презрео Божију творевину, али је јасно поставио своје приоритете. Шта је прво и најважније. Из тог избора изашле су све наше велике заједничке вредности. Тај избор нас је учио како да чувамо овоземаљску Србију.

Косовска битка и предање после ње настало, мит око ње оформљен, обележили су целокупну српску историју. Велико предање пресудно је утицало на наше најзначајније одлуке. Увек је захтевало озбиљно тумачење. Некад смо велико наслеђе тумачили исправно, некад смо због лошег тумачења правили грешке, али оно је до данас остало наш идентитетски темељ. Кнез Лазар је изабрао Царство Божије, Царство небеско, али није остао само да се моли у цркви, него је изашао на бојно поље, и положио свој живот. Није извршио чин самоубилачки по себе и свој народ - нико није могао унапред знати како ће се битка завршити. С вером и васкрсење, кренуо је ка крсту и извојевао велику победу духа. Та победа је у корену свих наших великих победа, али и великих полома, од којих нису сви били у служби борбе за Царство Божије.

Предање је живо ако се у сваком времену тумачи и дограђује. Видовдан је поново пред нама. Косовска битка је поново пред нама. Чућемо, на Видовдан, велика заклињања, велике речи, али питање је колико великим речима још увек верујемо. А, тешко је прићи нечему тако великом као Видовдан - без великих речи. Минимум поштења и укуса захтева од нас да се не јуначимо преко леђа наших мученика који су остали да живе под туђинском влашћу на Косову и Метохији. Уосталом, Косовска битка није била само за Косово, и Видовдан се не тиче само дела српске територије, од ког, наравно, никад не можемо одустати, као што ниједан народ не може одустати од своје свете земље.

Како данас да тумачимо Кнежев позив? Која је то битка пред нама? Против кога и за шта? Тада, пре више од 600 година, борили смо се против највеће силе која нас је притиснула. И тако смо чинили кроз целу нашу историју. Страдали смо у неравноправној борби, али су алава царства која су нас нападала ломила на нама зубе. Не само на нама, да се не погордимо, али ми смо увек били несварљиви залогај силницима.

Данас, у време када границе више нису тако јасне као што су некад биле, нама, народу граничара - а Бог нам је дао земљу између светова - није лако да јасно видимо ко нас напада и шта треба да радимо.

Небеска Србија је део Царства небеског и не може бити потпуно аутономна. А, Србија није само небеска, него и овоземаљска. И, то што је овоземаљска помаже нам да боље уочимо нападаче. И, да се не занесемо у сукобима које нам Бог није дао да решавамо.

Ко је данас наш противник? Ко напада Србију, и небеску и овоземаљску? Срби данас више умиру него што се рађају. Смрт је овде постала јача од живота. Ко нас то убија? Онај ко напада и небеску и земаљску Србију. А, рекло би се да је много нас на страни нападача. Издаја је ушла у Косовско предање у годинама после битке, али остала је у предању као његов важан део. Издају можемо наћи у себи и ми који се не осећамо као издајници. Не рађамо децу, и тиме издајемо своје (нерођене) потомке.

Ко нас ту побеђује? Они који пљачкају нашу земљу и претварају нас у сиромахе, уплашене да неће моћи да изражавају ни себе, а камоли још и своју децу. Они који шире међу Србима кукавичлук пред животом. Они који шире релативизам и унижавају породичне улоге мајке и оца. Они који изврћу велике вредности и несебичност као једну од највећих, и шире у народу мишје вредности јадног преживљавања. Као и некада, дајемо најбоље од омладине у јањичаре. Мало ко од њих се враћа. Остају у добровољном или присилном служењу сили која нас је победила. А, ми не желимо или немамо снаге да их вратимо.

Како да одговоримо кнежевом позиву и позиву свих његових ратника и свих оних који су после њих дали свој живот за наш живот? Нема ту резервног одговора - можемо само да станемо насупрот сили и да се боримо. Данашња Косовска битка је битка за српску породицу, битка за српско образовање и српску културу, битка за морал, битка за поновно успостављање високих заједничких вредности, битка против сиромаштва. А, у њу се не можемо упустити пасивношћу и лажним дуготрпљењем зла и лажи, које нас све више слаби.

Свети кнеже Лазаре и сви српски мученици, молите Бога за нас. Да пронађемо снагу и храброст, да обновимо савест и међусобно поштовање и љубав, и да наставимо нашу борбу за Царство Божије јер без њега и не постојимо.

(Одломци из књиге “Нешто за успут”, о. Ненада Илића)
Извор: saborna-crkva.com