У Православној Цркви се 16. марта молитвено прославља спомен на једну „непознату девојку“ из Александрије. Иако је њено име остало скривено од историје, њено чудесно виђење постали су део свештеног предања и житија светих. Записано је као један од најпотреснијих одговора на вечиту људску дилему: зашто праведници пате, а неправедни уживају? Ово није само прича, већ истинито сведочанство које је забележио преподобни Исаија Отшелник у свом знаменитом „Материку“.
Блажена Теодора је једном приликом испричала како је срела ту врлинску жену, тада већ у поодмаклим годинама. Желећи да сазна шта је једну младу и богату девојку из велике Александрије подстакло да се потпуно одрекне света, Теодора ју је упитала за разлог њеног повлачења. Тада јој је ова часна хришћанка, уз дубок уздах, открила тајну која је преломила њену судбину:
Мој отац беше кротак и тих човек, али телом веома слаб, тако да је скоро читав живот провео болестан у постељи. Док је још био здрав, он се смирено трудио у пољу, трпељиво прикупљајући само оно што је неопходно за дом. Живео је толико повучено да је у нашем селу ретко ко са њим и разговарао. Толико је волео ћутање да је онима који га нису познавали деловао као нем. Моја мајка је имала сасвим супротну нарав. Била је радознала и распитивала се чак и о догађајима у туђини. Када би причала, чинило се да јој се читаво тело претвара у језик. Свађала се и препирала са скоро свима. Волела је да пије вино, проводила се са развратницима и немилице трошила кућни иметак. Међутим, за болест није знала; читавог живота пуцала је од здравља.
Несхватљиви судови Божији
На крају је мој отац, исцрпљен дугим боловањем, преминуо. Истог тренутка ваздух се усковитлао; почело је страшно да грми и сева, а настала је таква олуја са провалом облака да он три дана није могао бити сахрањен. Тада су сви у селу, климајући главама, говорили: „Какво се то скривено зло крило међу нама! Очигледно је био непријатељ Божији, када нам сама природа не дозвољава да га предамо земљи.“ Али, да се тело не би распало и нанело штету, одлучили су да га, уз велику муку и упркос киши и ветру, коначно сахране.
Поставши још слободнија, моја мајка се предала још већем разврату. Када је касније она умрла, време је било прелепо и све се савршено уклапало у сјај њене сахране. Тако остадох сама, још малолетна. Када сам прерасла дечији узраст и када су страсти почеле да се буде и узнемиравају моје неискусно срце, једне ноћи седох и почех да размишљам о томе какав животни пут да изаберем. Да ли да идем очевим путем – у кротости, побожности и чистоти?
Размишљала сам: „Какву је он корист имао од таквога живота? Вечито болест и невоље, а и после смрти као да земља није хтела да га прими. Да је тај живот био угодан Богу, не би он претрпео толико зала. Мајчин живот је, изгледа, био исправнији. Живела је како јој је срце желело, увек је била здрава и сахрањена је уз почасти. Јер, боље је веровати својим очима и ићи за оним што је опипљиво и извесно.“ Тако ми се учинило да је боље кренути мајчиним стопама.
Визија која преображава душу
Међутим, усред ноћи ме обузе сан. У сновиђењу, гле, преда ме стаде неко страшног изгледа и високог раста, па ме строго запита: „Реци ми, какве су то мисли у срцу твоме?“ Дрхтећи од страха, нисам смела ни да га погледам, а он је још страшнијим гласом захтевао да му кажем о чему сам размишљала. Обузета ужасом, заборавила сам своје мисли и рекох: „Ничега се не сећам.“
Тада ме је он на све подсетио. Разобличена, схватила сам свој пад и молила за опроштај, наводећи као изговор разлог који ме је навео на такво размишљање. На то ми он рече: „Дођи и погледај какав је удео оца твога, а какав твоје мајке, па сама изабери шта желиш.“ Узевши ме за руку, поведе ме.
Увео ме је у врт препун сваковрсног дрвећа са плодовима чија се лепота не може описати. Када стигосмо до средине, срете нас мој отац и загрли ме, називајући ме вољеним чедом. Преклињала сам га да останем са њим, али он рече: „Сада то није могуће. Али, ако пођеш мојим стопама, за кратко време ћеш доћи овамо.“ Опет стадох преклињати оца, али ми анђео који ме је водио рече: „Сада иди да видиш где ти је мајка.“
Одвео ме је на место препуно таме и неподношљивог смрада. Тамо ми показа пећ која је буктала огњем и кључала смолом. Страшна лица су стајала око ње. Погледах и видех своју мајку у огњу до врата. Шкргутала је зубима, жежена пламеном, а црви су је нагризали. Угледавши ме, она завапи: „Тешко мени, чедо моје! Тешко мени због злих дела мојих! Смешно ми је деловало твоје поштење и чистота, мислила сам да због разврата и неуздржања нећу бити кажњена. И ево шта трпим због привремене сласти! Помози ми, кћери! Сети се болова којима сам те родила и брига око твог одгајања, па помози мајци својој!“ Из жалости јој пружих руку, али ме огањ опече и ја од несносног бола крикнух из свег гласа, па се пробудих.
Од мог крика пробудише се и остали у кући. Притрчали су и питали ме шта ме је то толико уплашило. Испричах им све што сам видела и, захваљујући Божијем човекољубљу, изабрах животни пут свога оца.
Ето шта ми је испричала та часна сестра! Стога, знајући какве страшне муке чекају грешнике, а како су радосна обиталишта оних који иду путем Божијих заповести, одлучимо у срцу своме да се удаљавамо од зла и чинимо добро, како бисмо милошћу Господњом наследили живот вечни.
Ава Исаија Отшелник
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Светлана Розанова
Из збирке поука авве Исаије свепреподобној монахињи Теодори
Извор: libcat.ru