Богатство само по себи, није зло нити је оно спорно. Христу, па самим тим и хришћанима, страна је свака крајност, те и та да су сви богаташи предодређени за паклене дубине а свим сиромасима да је, унапријед и бланко, обезбијеђена улазница за небеска рајска насеља.
Видимо да многи од Божијих изабраника беху богати веома. За Аврама Свето писмо вели да бјеше богат стоком, сребром и златом. (1. Мојс. 13, 2) А за Јакова се каже, „да се обогати врло те имаше много стоке, слуга и слушкиња и камила и магараца“. (1. Мојс. 30, 43) Старозавјетни првак, Јуда, био је толико моћан да је могао дозволити себи да за чокоте везује магарад своју, „и за племениту лозу младе од магарице своје; (да) у вину пере хаљину своју, и огртач свој у соку од грожђа.“ (1. Мојс. 49, 11) Очи му се црвењаху од вина и зуби му бијељаху од млијека, (1. Мојс. 49, 12) свједочи за њега старозавјетни повјесничар.
Такође се не каже у Светом писму да је сваки начин стицања богатства неко зло само по себи. Богатство може бити и Божији дар и неријетко Бог награђује и обогаћује оне које љуби. Праведном Јову, послије свих мука које је, јадник, преко главе претурио, и свих жртава које је поднио, а Господа се одрекао није, Господ му, као награду, враћа у већој мјери све што је овај прокушани праведник посједовао. „И Господ благослови пошљедак Јовов више него почетак, те имаше четрнаест тисућа оваца и шест тисућа камила и тисућу јармова волова и тисућу магараца.“ (Јов. 42, 12) Старозавјетном цару Језекији „Бог даде веома велико благо“ (2. Дн. 32, 29) и он „начини себи ризнице за сребро и злато и за драго камење и за мирисе и за штитове и за свакојаке закладе, и стаје за доходе од жита и од вина и од уља, и стаје за свакојаку стоку, и торове за овце“. (2. Дн. 32, 27 – 28)
Наглашава се у Светом писму да је за свако поштено стечено богатство потребан веома напоран рад. Само „вриједна рука обогаћује“, (ПрС, 10, 4) вели премудри Соломон. Ни сам рад, уколико није удружен са оштроумношћу и знањем, није довољан. Са знањем се „пуне клијети сваког блага“. (ПрС, 24, 4)
Колико год да то изгледа чудним, и за богаћење је потребно велико самоодрицање, испосничка дисциплина и спремност на велике жртве. „Ко љуби вино и уље – вели Соломон – неће се обогатити“. (ПрС, 21, 17) А они који иду за беспослицама а не гледају своја посла, неће никада хљеба бити сити него ће се са сиротињом хранити. (ПрС 18, 19)
И на крају, гледајући свијетлу страну ове медаље, сјетимо се да је и у Христовом друштву понекад било богатих, (Закхеј ) и да је сами Господ дозволио да његово тијело буде положено у гроб једног богаташа, Јосифа из Ариматеје.
Али, сад преврћемо медаљу, загледани у њену тамну страну, и долазимо, опет, до једног великог: али. Али какав је однос богаташа према богатству. Колико год да може да буде споран начин стицања и располагања богатством – а обично је тако – најспорнија је себичност и самодовољност у коју може богат човјек да се завали. Сваки онај који се, попут безумног богаташа из јеванђелске приче, окружи благом и богатством и каже себи: „Душо, имаш многа добра сабрана за многе године, почивај, једи, пиј, весели се“, (Лк. 12, 19) осудио је себе на духовну смрт а тјелесна га ионако чека.
Материјална блага не смију нам бити све. Ако се у Светом писму Старог завјета богатству и признаје неко добро, оно никада није представљено као највеће добро. Мир душевни и лично задовољство вреднују се више од богатства. „Боље је мало са страхом Господњим него велико благо са немиром.“ (ПрС, 15, 16) Наравно да се име и честити образ више цијене него благо и иметак.
Ако се богатством и постиже нешто: самосталност и сигурност, њиме се, у крајњем случају, не добија пуно. Општа смрт људска све враћа пред Неумитног Судију и све, без разлике, поставља под исти конац. Ту више не важе наша вредновања. „Велик је откуп за душу, и неће бити нигдје да (неко) довијека живи, и не види гроба. Сви виде гдје умиру – вели цар Давид – као незналица и безумник што гину, и остављају другима имање своје.“ (Пс. 49, 8-10)
Најпресудније је питање, да ли човјек, зарад богатства, не даје у откуп душу своју ђаволу.
Видјесмо у каквом је богатству пливао Језекија но он је, ипак, био понизан пред Богом (2. Дн. 32, 26) и кад умре, погребоше га „и учинише му на смрт част сви Јудејци и Јерусалимљани“. (2. Дн. 32, 33) Већ његов син, Манасија, „чињаше што је зло пред Господом“ (2. Дн. 33, 1) због чега, везан у двоје вериге, бијаде одведен у ропство у Вавилон. (2. Дн. 33, 11) Ништа му не поможе ни његово ни очево богатство.
И богатство може бити средство спасења. Младићу који Христа питаше за савршенство, Христос јасно одговара да ће га постићи ако све своје разда сиромасима. Колико год да је то тешко – а данас се многима чини и неразумно – с гледишта вјечности, то је ипак мали улог. Богатством и благом, трошним и пролазним, купујемо Божије благо, непролазно и вјечито. Царство небеско Христос упоређује са благом, сакривеним у пољу, „које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно“. (Мт. 13, 44) Зато нас Христос савјетује да начинимо себи пријатеље богатством неправедним да, кад осиромашимо, будемо примљени у вјечна обиталишта.
Безумног богаташа, који је био намјеран да се себично преда задовољствима, Бог прекраћује у његовој намјери. „Тако бива оном који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лк. 12, 21)
Ова Христова јеванђелска прича суочава свакога од нас са кључним питањем: Ако би овога тренутка, или долазеће ноћи тамне, била узета моја душа од мене, пред ким бих нашао да сам богат или убог; пред собом или пред Богом? Обнажен и сићушан, у смртном часу, ни један човјек не може ни помислити на било какву своју величину него управо на своју немоћ. Зато први одговор отпада сам по себи. Отуда разумном човјеку остаје да настоји да се вјером и добрим дјелима богати пред Богом. Јер када умре, нико не носи ништа са собом но само дјела своја и скрштене руке, немоћне.
Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com