Ко је рекао да Велики пост није због хране? Наравно да није реч о храни! Међутим, неједење овде служи као врста "уговора" где се потписујете за великопосне "патње" заједно са целом Црквом. „Отворено је поприште врлина. Нека сада уђу сви који желе да се боре за награду, опасавајући се за племенито такмичење поста; јер, они који се законито труде, бивају праведно и крунисани“ - Црква пева последњег дана пред почетак Великог поста.
Цела Црква је колективно ушла на брод и испловила, а поштовање спољног режима апстиненције само је карта за брод. Чим се укрцате, чуда и невоље одмах почињу. Можете постити према пуноћи Типика или не, али одмах од почетка Великог поста Господ вам даје нова стања срца. Оно што је било пре неколико дана, сада одвојено границом Недеље опроштаја, постаје нешто сасвим друго.
Као да сте раније ходали у магли, а сада се магла разишла, па прво што видите јесте да се сами прекривени чиревима. Оно што нисте јуче схватили као грех, данас вас боли и гуши и свака празна реч, која вам пузи из уста, почиње да вас осуђује и разапиње. Ако су јучерашња осуда, бес и клевета били само вербални грехови, сада свака реч изазива смрад и мучи душу, утолико што открива сву нашу црнину и лудило.
И тек што сте ушли у цркву, осећате се као да сте стигли кући. Сукоб између Цркве и света увек тиња, али током Великог поста изузетно се распламсава. Не без разлога се последњег дана пре Великог поста сећамо протеривања Адама из Раја: „Прогнан из рајских радости, Адам је седео напољу и плакао, ударајући рукама по лицу рекао је: „Пао сам у сажаљење Твоје смилуј ми се“, Црква пева тога дана. Јадни Адам, уживајући у заједници са Богом, изненада се нашао преварен и опљачкан од ђавола, протеран из Очеве куће и горко плачући у беди и очајању. Видео је, осећао и искуствено познавао сласт Раја и зато је плакао. Ми, наравно, не знамо како је бити у рају па га изгубити, о томе можемо само нагађати. Али непрестано суочени са окрутношћу света, још више чезнемо за изгубљеним рајем, а црква за нас постаје управо попут њега. Можда и почетни усклик Литургије „Благословено Царство“ говори о томе?! Говори нам о постојању тајанственог Царства, пробијајући се до нас помоћу Евхаристије, али у исто време то је чежњиви вапај Адамових синова, који плачу за изгубљеним рајем...
Велики пост је баш сјајан у свему. Првог дана Великог поста у почетку се осећате помало збуњено. Једноставно је невероватно како сте пре недељу дана могли лако да не доручкујете и не једете ручак током радног дана, а касно увече само брзо загризете сендвич и паднете у кревет, не приметивши никакве посебне муке глади; онда долази први понедељак Великог поста и битка глади је већ започела. У остале дане вам се не једе, а у посту гладни сте већ ујутру. Штавише, муке глади неприметно се прикрадају: Били сте сити и сад одједном имате луду жељу да једете! Када није пост, ако издржите пола сата без хране, осећај глади вас напушта. Гладан човек је увек гладан, а у посту је све некако помешано. Дакле, натприродни карактер глади постаје познат и дејства демонског духа постају очигледна.
Битка је главни знак Великог поста. Стога пост нема ништа заједничко са дијетом. Када неко почне да се уздржава због Христа, одмах се укључује у стварност другачијег поретка. А у овој стварности све има значење и тежину.
Свака акција води ка другој. Грех доноси опомену, а подвиг - ново суђење. У суштини то је четрдесетодневни маратон. Сваки дан вам поставља изазове и, одговарајући на њих, сазнајете ко сте. Руб овог питања нас сече на комаде. Ко сам ја: јадна, сладострасна звер или хришћанин? Шта могу учинити за име Христа? Колико далеко сам спреман да пређем да бих угодио Богу? Не говоримо о томе да не једемо апсолутно ништа или стојимо на камену као Свети Серафим Саровски, већ о савршеној трезвености и сталној будности у нашим срцима.
И ма како се извртали и окретали, не можемо се макнути од питања молитве. Молитва је звоно Великог поста. Устанете ујутро, и док сте још поспани, почињете полако да звоните језиком овог звона: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни ...“ Бум, бум, бум. То је путарина. Испрва су речи скренуте, али упорно покушавате да дођете до свог срца и разбијете његов дебели оклоп: „Господе, очисти грехе наше; Владико, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше...“
Свако „Господе, смилуј се“ у посту је посебно. Сваки вапај „Господе, смилуј се“ прекорева и жели да вас смрви, јер је вео већ уклоњен са ваше душе, изашли сте из магле и ништа вас не спречава да у себи видите своју духовну инфериорност.
Велики пост је велики разарач. Можете направити све могуће планове пре поста и замислити побожне слике о томе како ћете провести пост, али тада почињу Четрдесет дана и сви ваши планови су уништени. Можда зато што Господ не жели да нас остварење наших планова одведе у небо авионом поноса? Можда му је угодније да, ради нашег добра, пошаље тај авион на земљу, разбијајући нас и наше планове у делиће, како би сломљени делови још више вапили: „Господе, смилуј се“, али сада са сузама у очима?!
Наш ум и наша срца су попут великог хотела, са простором за све и свакога. А иза мноштва јунака из разних филмова, књига и ситуација из стварног живота, изгубила се усамљена Христова фигура. Стога, у посту, настојимо да што више ограничимо приступ свом срцу било коме. Током периода Великог поста Спаситељ је лекар за наше срце. Он једини треба да влада у нашим умовима; само Њему се нуде сва осећања нашег срца. Да бисмо из хотела истерали све нежељене госте, да би сви сувишни ликови отишли у заборав, морамо поставити „ограду“ око очију и ушију, како би наше срце остало чисто за Господа, морамо да „сачувамо“ и уста, како не бисмо испрљали своју унутрашњу тишину празним разговором.
Често кажемо да је Велики пост доба године који представља духовно пролеће. Али хришћанство инсистира на томе да живот може у потпуности доћи на своје тек након смрти. Православље каже да је Пасха прави живот који сија из гроба. Стога морамо извући неизбежни закључак да је Велики пост време смрти. Умрети за грех је коначни циљ Великог поста, и уопште целог нашег живота.
Нема потребе да се буните, протеривајући аскезу из света у манастире! У свету постоји аскеза, чак и нехришћанског карактера. На крају крајева, одушевљавамо се постигнућима спортиста или вештином музичара који много сати проводе убијајући све што је у супротности са њиховим главним животним циљем. Шест сати тренинга сваког дана - зар то није испосништво? Али муке стварања уметничког дела, када писац или уметник не спава по целу ноћ, толико су далеко од монашких бденија, када се дар благодати Духа Светог рађа у срцу.
У свету би требало да постоји подвиг - у супротном се наше хришћанство претвара у жеље, у протестантизам, у фарисејство. Подвижништво није само уздржавање од свих врста хране током поста. То је бескрајно проучавање срца, избацивање грешних мисли и стално „ходање пред Господом“. То је дело које захтева непрестано покајање и, према речима једног подвижника, ово непрекидно покајање рађа непрестану молитву. „Покајање рађа молитву, и двоструко се рађа од своје кћери...“ Ове речи, слоган Великог поста, исписала је мудра рука светог Игњатија (Брјанчанинова).
Ово дело мрзи ђаво, а на крају га одбацују сви савремени људи који олакшавају своју великопосну праксу, јер је ово дело немогуће предузети без уздржавања и молитве. Стално праћење пута покајане молитве представља аскетску смрт хришћанина, који, затварајући се у гроб срца, живи с надом у пасхално васкрсење.
Стога можемо рећи да је Велики пост велико суђење. А ако неко достојно кроз то прође, онда постаје сјајан.
Велики пост сажима читав наш хришћански живот у седам недеља, попут извора. А ако ни у Великом посту не можемо да живимо као хришћани, како онда да живимо у обично време?! Ако не можемо пажљиво да се молимо ни у Великом посту, да будемо уздржани и будни на опрезу, како се онда молимо и о чему размишљамо у обичне дане?
Не пропуштајте ово време, браћо и сестре! Кратко је. Трудите се, будите присебни, молите се у свако доба. Протерајте своје грехе од себе. Долази Христова Пасха која просвећује и благосиља припремљене.
Свештеник Сергеј Бегијан
За Пријатељ Божији Фондацију превео: Н.Р
Извор: orthochristian.com