Ствари се, у приличној мјери, компликују у судару нашег, православног, поимања ове проблематике са западним стилом мишљења и правном праксом. Под тим, протестантским, утицајем оформило се код неких наших вјерника, (који се, и иначе, не могу похвалити дубоким доживљајем бића Цркве), Православљу противно схватање о некаквој простој и једностраној подјели посла и дужности: попу олтар и брига о духовним стварима а лаицима све остало.
Тако је дошло до нелогичности: првом човјеку сваке парохије, формалном члану црквене општине и, по природи функције, члану црквене управе, оспорава се оно што сваки обичан члан црквене општине има: право да се брине и о материјалним стварима црквене заједнице. Свештеник је, по њима, намјештеник, службеник под уговором, и док се држи тог неписаног правила, и не мјеша се у пословање, дотле је некакав натегнути мир и ствари, тобоже, иду добро. Ако се искочи из овог шаблона, настану проблеми који се, свом својом тежином, обијају свештенику о главу. Њему једином и могу, пошто је он животно и професионално везан и уроњен у Цркву. Другима Црква може значити пуно али и не мора.
Ради сопственог оријентисања у овој проблематици, неопходно је проћи кроз вјековну праксу свете Цркве и видјети која је сврха црквеног власништва и који је начин управљања њиме. Још од Господа Исуса Христа и апостолских времена, црквени приходи су се употребљавали на издржавање клира, оспособљавање светих храмова и омогућавање свега онога што стоји у непосредној вези са општом задаћом Цркве, првенствено, а потом на помагање потребитих удовица, сиромаха странаца и др.
Ова материја регулисана је апостолским правилима, канонима васељенских и помјесних сабора, Правилима светих отаца и учитеља Цркве и позитивним црквеним прописима. Правило 41. светих апостола налаже да црквени иметак епископ раздаје онима којима је потребно да и сам узима за неопходне потребе за себе и за браћу странце. Основу за овакав пропис свети апостоли су нашли код светог апостола Павла, који, постављајући питање, сугерише јасне одговоре: „Ко икад војује о своме трошку. Ко сади виноград а не једе од рода његова или ко чува стадо и од млијека стада не једе?“ (1. Кор. 9, 7) На другом мјесту, у истој Посланици Коринћанима, свети Апостол је још одређенији: „Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле. Тако и Господ заповиједа да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе“. (1. Кор. 9, 13-14)
Истина је да се и у Православну цркву, временом, увукао рачунџијски дух те да је Црква постепено запоставила праксу помагања невољних. Задњих деценија присуствујемо парадоксу да нас поједине протестантске црквене групације далеко превазилазе у својој добротворној дјелатности. Из тога би, сви и појединачно, требало да извучемо поуку, а богате, и у себе затворене и себи самима довољне, наше црквене заједнице би морале да извуку поуку и прекор. Сви ми добро знамо за шта ћемо бити питани када се буде одлучивало на коју ћемо страну, у Царство небеско или у пакао. Новац похрањен по банкама, са православног црквеног становишта, затрпани је таланат за који ћемо пред Богом морати дати одговор.
Ко управља црквеном имовином? Јуче и данас, а тако треба и да остане, то је клир, јерархија, на челу са епископом. Колико год да се то некоме не свиђа, или чак у томе, можда, има извјесних недостатака, то је православна црквена пракса одвајкада.
Прво су то чинили сами апостоли, али када су се послови умножили и апостолима запријетила опасност да запоставе превасходни свој задатак – објаву ријечи Божије, онда су се они ослободили баласта бриге о материјалним стварима. У Дјелима апостолским, 6, 2-4, читамо: „Онда Дванаесторица сазваше мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши ријеч Божију служимо око трпезе. Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу а ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежни остати.“
Христова наредба апостолима да науком његовом облагодате све народе (Мт. 28, 19) био је додатни разлог да су они постављали своје замјенике, епископе, у сва она мјеста гдје је ријеч Божија узела коријена а они су неуморно продужавали даље. Епископима су, уз сву пуноћуу власти и терета бриге за повјерено им стадо, предали и старање о материјалним добрима помјесних цркава. Њима искључиво. Морало би се имати у виду да се простор тадашњих епископија обично поклапао са простором данашњих парохија. Отуда се неки закључци намећу сами.
Својим, 38, правилом свети апостоли изричито кажу: „Епископ нека води старање о свим црквеним стварима и нека њима управља, сјећајући се да га Бог надзире.“ Ово правило је служило основом за све доцније канонске разраде и никада у светој Православној цркви није изгубило своју валидност. Епископу се на његову увиђавност и савјест оставља управа црквеном имовином. Подразумијева се да, ако је неко уздигнут до тог узвишеног и одговорног положаја, тај зна шта ради и да он рачуна да га Божије око свуда будно прати.
Апостолско правило 41. оснажује цитирано, 38. правило, и поткрепљује га тврдњом да ако су епископу повјерене драгоцијене душе људи, то тим више треба да је њему повјерено старање о новцима. Ово правило уводи свештенике и ђаконе у послове управе црквеном имовином али тек као посреднике и извршиоце епископских налога. Јер кад је Црква почела стицати непокретна добра и редовне приходе, постало је немогуће за епископе да сами располажу том цјелокупном имовином. Временом се у црквену праксу уводи функција црквеног економа. 26. канон 4. васељенског сабора ту праксу санкционише и наређује да „свака црква, која има епископа, мора имати из свога клира економа, који ће црквеним управљати према упутствима епископа тако да црквена управа не буде без свједока“. Оци 7. васељенског сабора нашли су за потребно да овај канон оснаже својим, 11. каноном и да нагласе да црквени економи морају бити клирици, свакако зато што се за вријеме иконоборачких борби свјетовна власт била осилила и узурпирала за себе права која јој нису припадала. У тумачењу овога правила, а поводом конкретног питања управе манастирском имовином, један од најзначајнијих канониста у историји Цркве, Валсамон, каже: „Нико па ни онај ко је махнит неће рећи да би свјетовњаци могли управљати манастирском имовином.“ Црквени економ је, у доменима материјалног пословања, само продужена рука епископова. Сам није имао самосталност у одлучивању него је радио под надзором и влашћу свога епископа.
Касније видимо да и друга јерархијска лица: свештеници и ђакони, имају увид у располагање црквеном имовином. Антиохијски сабор, својим 24. правилом, налаже да презвитери и ђакони, који окружују епископа, тачно знају које ствари Цркви припадају и од њих није смјело бити ништа сакривено. Наредно, 25. правило, истога сабора, иде даље и прописује да, ако епископ не буде руковао црквеном имовином са знањем презвитера и ђакона, и ако у нечему црквени интереси буду окрњени, епископ мора да одговара пред епархијским сабором.
Од самог почетка, у Цркви се формирало мишљење о црквеној имовини као нечему светом. Чак се и појам самог власништва схватао условно: што је у Цркву дато, Господу је поклоњено и Богу припада. Пошто, по ријечима Христовим, њега срећемо у сваком сиромаху, црквена имовина је, према својој намјени, сиромашка. Отуда се свака злоупотреба црквених добара сматрала за светогрђе због чега је прекршилац могао бити одлучен из црквене зајединице. За било какву проневјеру црквене имовине, духовна лица су бивала кажњавана најстрожијим духовним казнама. Те праксе Православна црква се држи и данас.
Временом, када се Црква раширила, било је установљено да се по малим мјестима не смију постављати епископи него презвитери; тада су постале парохије у данашњем смислу. Кад се то десило, управа црквеним материјалним добрима прешла је на пароха. Као епископов изасланик и опуномоћеник, парох је располагао црквеним добрима уз одговорност епископу.
Штa се дешавало, прво са апостолима, а потом са епископима, десило се и са паросима: да не би занемаривао своје духовне обавезе, у послове материјалне управе морали су бити уведени и свјетовњаци. Између свјетовних чланова дотичне парохије били су постављени епитропи, тутори и старатељи, „који су под непосредним надзором пароха, а уз одговорност епархијском епископу, управљали свом имовином која је тој парохији припадала. Ради боље залоге да ће за ову службу бити постављени најдостојнији парохијани, признало се цјелисходним да учествује у избору дотичних епитропа и сва црквена општина која је на тај начин постала посредним учесником и у самој управи црквеном имовином“. (Милаш)
Ангажман у Цркви није нити може бити неко владање, он је, првенствено, служитељски. Ђакони су се у црквеној пракси појавили из потребе да се апостолима омогући више простора за дјеловање на духовном плану. И црквене управе, у данашње вријеме, имају ту намјену, да духовнику, пароху, обезбиједе шири простор за духовни рад, да га у томе потпомогну а никако да га спутавају. Свима њима заједно, и пароху и вјерницима, црквена добра су само повјерена у бригу. „Црквена општина може имати удјела у управи црквеном имовином али јој то још не даје права власништва јер би се у таквом случају и сваки старатељ могао сматрати власником имовине оних који су повјерени његовом старатељству.“ (Милаш)
За све нас, окупљене у Цркви, добро је да знамо смисао свога ангажмана и мјеру својих овлашћења. Кад свако ради послове из свог дјелокруга и не меша се у ствари за које није надлежан, не долази до сукоба. Свакоме је дато у Цркви онолико обавеза и права колико је за здрав живот Цркве сврсисходно и најприје, колико нам је за наше спасење потребно.
Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com