Чини се као да је све јасно: ближњи — то су они који су близу нас, наша породица, пријатељи и познаници, колеге... То тако, наравно, и јесте. Јер чудно би било говорити о љубави према људима уопште, а притом не трпети оне који су у нашем непосредном окружењу. Колико често се ми љутимо на нама блиске људе које гледамо сваки дан, преносећи љубав негде на периферију – на оне које практично и не знамо. Таква љубав је варљива, а права љубав се познаје по односу према конкретним људима које је Бог навео на твој животни пут.
У Светом Писму је питање ближњих још сложеније и усмерава нашу пажњу ка још дубљим сферама.
У Јеванђељу се налази чувена парабола о милостивом Самарјанину (в. Лк. 10, 25-37). Њеном изговарању претходило је питање неког књижевника, шта треба да учини да би задобио живот вечни. Господ му скреће пажњу на Свето Писмо, и он се сам присећа заповести – љуби Господа Бога свом душом својом и ближњега свога као самог себе (5 Мој. 6, 5; Лев.19, 18). Спаситељ потврђује истинитост древне заповести, а управо ту и следи главно књижевниково питање – кога заправо треба сматрати ближњим да би га волео као самог себе.
У овом питању уопште није било лукавства или подсмеха, као што се може учинити на први поглед. Ствар је у томе да су у то време Јудејци делили читаво човечанство на три категорије. Јудејце, то јест по крви и вери сродне, они су сматрали не само ближњим него и браћом. Оне из других племена који су примили јудаизам називали су само ближњим. Незнабошце су сматрали апсолутно туђима и на њих се деловање заповести љубави није односило.
Заблуда таквих представа је очигледна. Али ако обратимо пажњу на сопствени живот, видећемо да и сами некад несвесно поступамо исто тако, делећи све људе око себе на сличне три категорије. Наиме, једне толико безгранично волимо сматрајући их најближим, да смо самим тим спремни у било које време да им помогнемо не оклевајући. Према другима већ нисмо толико пријатни и отворени, али смо у принципу благонаклони и у одређеној ситуацији им излазимо у сусрет. Треће пак уопште не подносимо и не трпимо (могуће због неке увреде коју су нам нанели), тако да о било каквој помоћи или подршци с наше стране не може бити ни говора.
Преподобни Максим Исповедник за такав приступ људима говорио је: „Ако ти једне људе мрзиш, према другима си равнодушан, а треће веома много волиш, онда закључи колико си ти још далеко од савршене љубави која нас подстиче да једнако волимо сваког човека“. Због тога је парабола о добром Самарјанину у потпуности актуелна и у наше време.
Подсетимо се њене садржине: неки човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше. Јудејски свештеник и Левит, који туда пролажаху, уопште не обратише пажњу на несрећника. А Самарјанин, тј. човек којег Јудејци презираху, и који ту беше у пролазу, не само да му пружи прву помоћ: зави ране и зали их уљем и вином (омекшане и дезинфиковане ране тадашње медицине), већ се побрину и о његовом даљем опстанку: доведе га у гостионицу и даде средства гостионичару да се он побрине о рањенику, обећавши да ће му све што потроши више од тога платити кад се врати.
Који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике, очигледно је. Господ је желео да покаже да се истинска блискост одређује не категоријама сродства, заједничког живота па чак ни вероисповести, већ пре свега несебичном и искреном љубављу према другом човеку, ко год он био. У питању књижевника: „ко је мој ближњи?“ присутан је био страх од тога да он не заволи неког ког не би требало. Па Господ Исус Христос је показао да истинска љубав не познаје никакве умишљене границе у бризи за добробит онога коме је помоћ неопходна. А Исус му рече: „Иди, па и ти чини тако“ (Лк. 10, 37), тј. сматрај својим ближњим сваког човека којем је потребна твоја помоћ, макар он био и неверник, и непријатељски настројен према теби, чини му добро, и на тај начин ћеш задобити вечни живот о којем си се распитивао.
У складу са овом параболом желео бих да напоменем још нешто. Хајде да размислимо зашто је баш Самарјанин показао милост? Управо зато што је видео у пострадалом свог ближњег, не размишљајући како се према њему односи тај Јудејац. И ето то је веома дубока истина. У ствари, наш ближњи није онај од кога ми очекујемо помоћ, већ онај којем је потребна наша помоћ и коме бисмо ми могли да помогнемо не очекујући никакву захвалност. Тако, дакле, ето златног правила којег треба да се придржава сваки хришћанин: не чекај да добро учини неко други, већ пожури да га сам учиниш. То и јесте испуњење заповести Божије о љубави према нашим ближњим (Лев. 19, 18).
Апостол Павле је писао: „Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Фил. 2, 5). Како је Спаситељ доживљавао људе из свог окружења, како је Он поступао са онима којима је била потребна помоћ и како се односио према Својим непријатељима који су Га разапели? Апостол Павле је писао о томе: „Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени: ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других“ (Фил. 2, 2-4).
Па и у нашем животу се дешава да нам лакше бива да волимо оне који су далеко од нас и са којима се виђамо само повремено. То је јасно: свако се труди да пред другим изгледа што достојанственије, привлачније и да не испољава своје негативне особине. И то лако полази за руком ако је општење ретко. При ближем контакту са људима све више се откривају стране које су за нас непријатне. Због тога испада да је ближње много теже волети, него оне даљње. Али љубав према даљњим, макар изгледала и као лака, не може бити дубока јер није искушана озбиљним општењем и заједничким решавањем неких проблема.
Да ли то значи да се права љубав проверава свакодневно? Да, она се изражава у ситницима на које ми тако не волимо да обраћамо пажњу. Она се посебно испољава у доброти и милости, које према ближњим управо треба пројављивати сваки дан.
У закључку бих желео да цитирам речи Светог Теофана Затворника: „Темељна, изворна заповест гласи: љуби. Мала реч а исказује свеобухватно дело. Лако је рећи – љуби, али није лако достићи праву меру љубави. Међутим, није сасвим јасно ни то како је достићи, па због тога Спаситељ у циљу појашњења допуњава ову заповест другим правилима: Љуби као самога себе (Мт. 22, 39), и како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк. 6, 31). Ту се указује мера љубави, можемо рећи, безмерна; јер да ли постоји мера љубави према самоме себи и добро које не би себи пожелео неко од других? Међутим, ова препорука није неизводљива. И цела ствар се састоји у томе да се уђе у потпуно саосећање са другима, и то тако да њихова осећања сасвим пребацујеш на себе, тј. да се осећаш онако како се они осећају. Када се то деси, онда не треба ни указивати шта је у том случају потребно учинити за друге: само срце ће указати.
Ти се само побрини да негујеш саосећање, иначе ће истог тренутка наступити егоизам, вратити те к себи и ту те затворити. Онда ни прстом нећеш мрднути за другога, ни погледати га нећеш, макар он и умирао. Када је Господ рекао: Љуби ближњега свога као самога себе, Он је желео да уместо нас у нама, односно у нашим срцима, буде ближњи. Уколико пак тамо, као и обично, буде стајало наше „ја“, онда се добру не надај.
Свештеник Валерије Духањин
Са руског Наташа Јефтић