Сада ћу проговорити о нечему о чему се код нас, Срба, мало говори, а врло често се то, на жалост, спроводи у дело, а то је - кремирање мртвих. Кремирање мртвих није ништа друго него изругивање вери у Васкрсење. Постојале су старе културе и цивилизације где је било присутно спаљивање мртвих. На пример, Кинези, Индуси, стари Грци су спаљивали своје мртве. Код Јапанаца - не. Међу старим словенским племенима: код руских племена - да, код чешких племена - да, али, како тврди професор Чајкановић, никада код старих српских племена. Чак ни у оним временима када су наши праоци, стари Срби, стари Словени, били пагани, код њих није било присутно спаљивање мртвих. Никада!

Спаљивање мртвих је резултат оне античке философије која учи да је тело, заправо, тамница душе. И, када човек умре, шта је природније него душу ослободити из те тамнице, а најлакши начин да се она ослободи је да се тамница разори, да се уништи. Француска револуција доноси први пут једно широко и распрострањено примењивање кремирања мртвих. Револуционари су хтели да се наругају Католичкој цркви у Француској, нарочито у Паризу, и одмах, недељу дана после назови-револуције, издаје се декрет, по коме сваки покојник мора да буде спаљен. То је било отворено изругивање хришћанства и вере у Васкрсење. Трајало је непуних годину дана јер је протест, и у Паризу и свуда по Француској, био такав да су морали да врате пређашње.

Наравно, 99,99% покојника се и даље сахрањивало. Онда настаје затишје, а први пут се кремирање јавља у другој револуционарној години у Европи - 1848, али сада под много перфиднијим видом - у Амстердаму се први пут јавља Удружење пријатеља кремације. То се онда пропагира као много чистији, јефтинији и назови-културнији начин опроштаја од мртвих него што је сахрањивање у земљу. Али, у суштини, требало би да знате да то није ништа друго него изругивање наше вере. Не кажемо ми узалуд: Чекам васкрсење мртвих. Какво васкрсење мртвих? КОМПЛЕТНО васкрсење мртвих, васкрсење и наших тела, то је оно у шта ми верујемо. Не верујемо ми у неки “бал духова”, тамо негде, у оном другом свету. Ми верујемо, вером у Васкрслога Христа - и то је загарантовано Његовим телесним Васкрсењем - да ћемо ми сви, једнога дана, једни друге опет гледати, једни са другима разговарати, једни друге моћи да загрлимо, једни са другима моћи да се радујемо, што је најважније.

Онда људи питају: а, шта ће бити са онима који су, рецимо, изгинули, како се то данас, на жалост, дешава, у тим силним терористичким нападима, или на 10.000 метара у авиону, или у неким пожарима, или у експлозијама, кад човек буде разнет? Бог, Који је ни из чега, љубављу и Својом Речју, створио свет, зар није у стању тај исти Свемогући Бог да човека опет састави из његових делова? Чекам васкрсење мртвих, дакле, јесте и те како потврда наше вере и оно чему идемо у сусрет, чему се надамо. У томе улога тела је непроцењива!

Сећате се, вероватно, када сте били последњи пут на крштењу неког детенцета, да је свештеник прво светим уљем, а онда светим миром помазивао све делове људскога тела: и чело, и нос, изнад очију, усне, уши, груди, руке и ноге. Зашто? Зато што тело учествује у животу врлина! Не могу ја да покажем своју врлину без тела. Морам да имам ноге да бих кренуо ка некоме, учинио неко добро дело. Морам да имам руке да бих њима учинио нешто добро. Или, пак, нешто зло. Значи, моје тело игра и те како одлучујућу улогу у моме спасењу! И, онда, није случајно што, када се круг затвори, на сахрани православних хришћана, тело покојника или, у неким случајевима, ако ковчег не може да буде отворен, ковчег се осењује знаком крста, мешавином вина и уља. Тиме се, заправо, затвара круг, као да свештеник каже: јесте, својим животом, својим трудом, својом вером си испунио све оно што ти је речено на дан крштења. А, једна од првих речи је била, када је свештеник помазивао стопала - обратите пажњу на то први пут када будете на нечијем крштењу - када помазује стопала детету на крштењу, свештеник каже: И да ходимо стопама заповести Христових...

Протојереј-ставрофор Милош Весин
Извор: saborna-crkva.com