„Утешите нас… јер је постало неподношљиво.“

Ово није реченица из неке књиге. Ово је вапај човека нашег времена. Такав вапај стигао је из далеког Иркутска – не као расправа, не као питање, већ као крик душе притиснуте временом у којем зло говори гласно, а добро као да се повлачи у тишину. И управо на тај крик долази одговор протојереја Александра Шаргунова – не као утеха која кратко умирује, већ као реч која задире дубље од самог страха. Јер истинска утеха, како нас подсећа, није у томе да невоље нестану, већ да човек открије њихов смисао. Није у томе да се избегне бол, већ да се кроз Крст пронађе пут који води у живот. Ове речи нису само одговор једном човеку. Оне су тихи, али снажни позив свакоме од нас – да, онда када све изгледа као пораз, не одступимо, већ да у Крсту препознамо почетак победе.

Вапај за духовном утехом у временима тријумфа зла

„Ви много пишете, не без разлога, о тријумфу зла у савременом свету. С једне стране се граде храмови, а са друге погубљују душе. Дошло се већ и до јавног ругања православним светињама. Такође, ви много говорите о Крсту Христовом, а у Светом Писму стоји:

’Утешите, утешите људе Моје’. Па, утешите нас, јер је много тога постало сувише неподношљиво.“ – Т. Окун, из града Иркутска

Крст као једина истинска победа

Крст Христов и јесте највиша утеха и у њему је једино победа над сваким тријумфом зла. Речи Цркве и речи свештеника увек су крсне и увек су о Крсту, који је Јудејима, и свима који траже спољашња чуда, саблазан, а Јелинима, и свима онима који траже спољашњу мудрост, безумље, као што нас учи Свето писмо у Првој посланици Коринћанима: „А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима, дакле, саблазан, а Јелинима безумље“ (1 Кор. 1, 23).

Што се више умножава зло у овом свету и што се више приближава Други долазак Христов, све се јасније пред нама уздиже и сија Крст, да бисмо ми радосно и свим срцем учествовали у ономе што савршава Господ за све нас.

Промисао који надвлађује сваки страх

Нека нас никакво зло не плаши – то је оно најглавније и најважније што сви ми треба да схватимо и урежемо у свој ум.

Шта год да се деси, па и оно што нам делује најтеже, долази са разлогом и промислом.

То су оне велике речи које каже Господ преко преподобног Серафима Вирицког, подсећајући нас тихо: „То је од Мене било“.

Ових спасоносних речи треба увек, у сваком тренутку свога живота да се сећамо.

Где се умножава грех у свету, тамо у још већој мери обилује и божанска благодат. Сам Бог теши човека тако чудесно, кадкад својом пречистом благодаћу, како га нико други на овој земљи не може утешити.

Мислим да многи од нас, ако не већ и већина, добро знају из личног искуства како милостив бива Господ према онима који живе са чврстом одлучношћу да не уступе ни у чему злу и греху.

Зато је важно упамтити да што су веће невоље које нас сналазе, то је и Он милостивији према нама.

Кад со изгуби укус

Господ нас данас све пита јесмо ли заиста спремни да испунимо оно што смо му обећали у тренуцима радости и у часу благодати. Он има веома важног разлога да нас ово пита, јер се данас, више него икада пре, Крст јавља као знак коме се многи противе. Данас се антихристове слуге устремљују против Крста са много већом мржњом чак и од императора Адријана, који је некада градио паганска идолишта на самој Голготи, или од бољшевика који су сурово рушили храмове и скидали крстове са златних купола.

Њихов главни циљ данас је много лукавији: они желе да обесвете Крст и да га у очима људи учине потпуно безначајним. Ми често говоримо да је једна од главних одлика нашег времена то што со губи свој укус. То заправо значи обесмишљавање самог смисла живота, а то у својој суштини представља пре свега покушај укидања Крста као светог знамења нашег спасења.

За непријатеље људског спасења је важније од свега да ишчупају ову духовну ризницу из срца оних који су већ упознали благодат, који знају да је Христос васкрсао и који испуњени храброшћу и одлучношћу иду за Њим. Ђаволу је преко потребно да бар већина људи скине своје крстиће са врата и пре свега да, ако је икако могуће, превари и заведе чак и изабране.

Пут кроз страдање до васкршње радости

Зато сваки човек, коме је по неизмерној милости Божијој било дато да окуси лепоту вечног живота, треба да буде спреман на посебна искушења и велике невоље.

Ми кроз све то морамо пролазити знајући унапред оно најважније – да је Бог већ победио.

И јединствени, стварни смисао нашег хришћанског живота, свих наших тешких искушења и свакодневних невоља, налази се у томе да Његовим и нашим личним Крстом уђемо у вечну радост Господа својег.

То је улазак у саму Христову пасхалну, васкршњу победу над смрћу.

Ђаво то добро зна, а и ми сами морамо много боље и дубље да знамо да без Крста не може бити васкрсења.

Сваки верујући човек, који истински хоће да буде живи сведок Христов у овом свету, неће бити остављен од Господа никада, ни у једној секунди свога постојања.

За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Иван Попов