Света Јеванђеља по Матеју и по Луки нам подробно говоре о овом изузетном за нас, човечанство и Цркву, важном догађају, док се у Јеванђељу по Марку само спорадично спомиње. Како нам Јеванђеља сведоче, Господ је постио четрдесет дана не окусивши ништа пре почетка свог свеспасоносног дела, по узору или праслици Мојсијевог поста на Синајској Гори пре давања Закона. Управо ће Његов пост од четрдесет дана бити узор и претеча четрдесетодневног поста о Васкрсу.
Господ, као човек, пости доводећи до граница издржљивости своју човечанску природу, своје људско тело. Господ пости за цело човечанство, за универзум, за цели свет и припрема се за кушање нечастивог, за исто оно кушање којим је и Адам био подвргнут у Рајском врту прекршивши прву заповест о посту, које се по Светим Оцима десило после четрдесет дана, или четрдесет година после његовог стварања.
Господ нас својим подвигом овде учи и показује колико је битан пост и колико је битна изнад свега послушност и поверење у Бога, свог Творца, поверење свом правом и првом Родитељу и колико је Аскеза битна за психофизичко биће човека, али оно што је најбитније Господ то чини за све нас, јер је Он Нови Адам који исправља Адамов првородни грех крећући на своје Крстоспасоносно дело. Господ нас припрема и за кушање нечастивог с којим ћемо се сви суочити у свом овоземаљском веку и учи да за свако добро дело на које полазимо увек будемо наоружани смирењем, постом и љубављу. Постом јачамо нашу вољу, наше тело, наше психофизичко биће и наоружавамо се даровима Духа Светог.
Господ се упушта у најсуровији пост и прихвата кушање у веома тешким условима да нико не би после могао рећи: ,,Лако је Теби, Ти си Бог, ти си могао то да урадиш". Христос апсолутно пости као човек, истјазавајући своју човечанску природу, не уплићући своју божанску силу и вољу у овај подвиг. ,,Да се покаже тиме да је Адам, при бољим околностима, подлегао искушењу, а да је Христос при тежим околностима, победио искушење. То исто се показује још и тиме, што је Адамов пад био у Рају, а Христова победа на земљи, у долини плача и изгнанства, у пустињи. Јер се каже да Дух одведе Исуса у пустињу" - пише Свети Владика Николај.
Како нам говори Свето Писмо и Свети Јеванђелисти, непомјаник прилази и куша Господа са трима страстима: са стомакоугађањем, сујетом и славољубљем, и са тим страстима излази пред свакога човека вековима, до дана данашњег. Од те три страсти произилазе све остале страсти и греси, како нам говори и како нас поучава Свети Јован Лествичник, али изнад свега, непомјаник овде жели да кроз кушњу дозна ко је овај праведник, овај Светац Божији? Нечастиви је као Деница знао Логоса и Сина Божијег и Господ Исус Христос га је подсећао на некога кога је давно познавао и кога се одрекао и коме је завидео, али није био сигуран да је то Он, Син Божији, а ни сам није желео ни да верује нити да прихвати да је то истина и да је такво нешто могуће, да Син Божији буде у телу, тј. да је то Божији план од почетка и зато излази са лукавим питањима пред Господа говорећи: ,,Ако си Син Божији...?", желећи тиме да сазна, да ли је то заиста Логос Божији испред њега у људском телу?
Јеванђеља нам сведоче да је прво искушење којим је непомјаник кушао Господа било да Господ прекине пост, да прекине подвиг, да се поколеба, да прекрши послушност Богу и Оцу, да угоди себи на првом месту, лукаво провоцирајући Господа да открије истину о себи: ,,Ако си Син Божији, учини да ово камење постану хлебови", гордо питаше Господа. Сатана је видео чудесна збивања која су се дешавала око Господа Исуса Христа, од самог Његовог рођења па до тог тренутка и видео је човека који га је невероватно подсећао на Сина Божијег. Непомјанику то нико није могао да открије до тад, јер је то био почетак Христове проповеди и о Његовој божанској природи се до тада није ни говорило, што нам говори да непомјаник јесте видео неког ко га је неодољиво подсећао на Логоса Божијег. Овде видимо и један другачији смисао поста, осим своје духовне и молитвене и здраве стране, пост је управо битан за јачање воље човекове.
Господ одговара нечастивом на један премудар начин што ћемо управо и видети, управо откривајући му и тајну о себи: ,,Не живи човек само о хлебу, него о свакој Речи која излази из уста Божијих". Господ открива сатани да је баш Он тај Логос Божији, да је Он та Реч Божија којом човек живи и да су Његова уста та која дају живот и која су дала живот и првом човеку и свој творевини, одговара му на његову радозналост, истовремено исправљајући Адамов грех и побеђујући кушање.
Христова победа је била трострука, а сатана није схватио да му је управо у првом питању била откривена истина о Христовој природи. Пали анђео је испавши из Царства Божијег изгубио словесност, расуђивање, памет и мудрост, а Господ одговара у стиховима да ,,ушима чује, а умом не разуме...", откривајући нам тако да је за познавање тајни Божијих потребна простодушност, смирење, послушност и љубав и да се таквима открива Царство Божије.
Следеће кушање на које је био стављен Господ била је сујета: ,,Онда одведе Господа на крило храма и рече му: Ако си Син Божији скочи доле, јер је Анђелима заповеђено да ће те узети да како негде не запнеш ногом својом?" Иако ово кушање на први поглед изгледа безопасно и безазлено јер: ,,Ко би био луд да тако нешто уопште и послуша и покуша учинити?", али открива лукавство нечастивог: јер ако одбије - онда је човек, а ако скочи - можда и јесте Син Божији! Господ опет премудро и препаметно одговара кушачу, потврђујући му опет и опет истину о себи: ,,Не кушај Господа Бога свога". Господ му одговора са: ,,Не кушај ме, ја сам Господ Бог твој", одговара му да је Он управо тај Син Божији, одговара му на постављено питање, али лукави то није могао да разуме, јер му је речено на начин да ушима чује, а умом не разуме.
Треће кушање, како нам Свето Писмо говори је кушање славољубљем и властољубљем. Сатана већ у својој ненормалној и болесној свегордости, ,,уверивши се" већ да је испред њега ,,само обичан човек и Светац" по његовом гордом и ништавном расуђивању води Господа на Гору (вероватно Маслинску гору) показује му у виђењу царства света и говори му: ,,Све ово даћу теби, ако паднеш и поклониш ми се". Господ му одговара, опет откривајући му да је Он тај Господ који даје и који има власт у премудром маниру: ,,Иди од мене сатано (непријатељу), јер је записано: Господу Богу свом клањај се и Њему Једином (Јединородном) служи."
Господ побеђује искушења нечастивог и исправља Адамов први грех у веома тешким условима, испостивши своје тело глађу, искушењима којима је и праотац Адам био кушан, прихватајући чак и Адамову кривицу на себе, показујући нам да би се дошло до истина Божијих, до Царства Божијег, до самога Бога, до Господа, потребна послушност Творцу, простодушност, да је потребно смирење и да је изнад свега потребна љубав, жртва, а опет љубав и не можемо имати без самога Бога Љубави, без Христа, којему нека је Слава и Његовој Свемудрости са Његовим Оцем и Његовим Светим Духом сада и увек и у векове векова, Амин.
Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ