Када је неко овде отац породице, треба нечега да се одрекне, да некако уштеди да би могао повремено да дели милостињу. Треба да каже својој жени и деци да на том и том месту има неко болестан, напуштен, или нека сиромашна породица која је у великој оскудици. Ако немају новаца да дају, нека им каже:, "Можемо да им дамо макар неку хришћанску књигу, кад их већ имамо толико." Дајући онима који су у невољи, чини добро и самоме себи и својој породици.
Колико оскудевају јадни верујући у Русији! Једном сам једном Руском свештенику дао кутију тамјана и рекао му: "Ето, ово је скромни дар." "Зар је то скромни дар?" каже он. "Наш тамјан је... кашљеш од њега." И овде у Грчкој толико се муче избеглице! На Халкидици сам видео неког избеглицу који је по кућама лепио плочице и тражио је за то три стотине драхми за квадратни метар и говорио је "Слава Богу што имамо хлеба." Зато када ми је неки предузимач рекао како се човек у току посла товари греховима, одговорих му: "Ако запослиш оне избеглице и помогнеш им да зараде, скинућеш са себе све своје грехове. Немају где да живе. У поређењу са њима, ти си Оназис."
Бог је допустио да постоје болесни, сиромашни итд., како бисмо окушали своју врлину. Могао би и за болесне и за сиромашне, за све, да се постара, али онда бисмо имали лажно осећање да смо украшени врлином. Рекли бисмо, на пример, да смо милосрдни, иако то не бисмо били, а овако наша дела откривају наше врлине. Слава Богу, постоје људи који се жртвују за своје ближње. Упознао сам једнога који је, чим се демобилисао, пристао да буде неправедно осуђен на велику казну, како би избавио једну породицу. Није ни помислио на срамоту, или своју каријеру.
Међутим, увиђам да Бог домостроји тако да бар један члан сваке породице има вере и благочестивости, Како би и остали у породици добили помоћ! Познавао сам у Коници једну породицу у којој су сви били равнодушни према Цркви. Издвајала се само једна кћи. Чим би чула црквено звоно, оставила би све послове и одлазила у цркву. Чак и када су дошли Немци, па је црквењак звонио да би људи знали да треба да беже, она је отишла у цркву на вечерњу! Била је мека срца, иако су њени родитељи били веома шкрти. Њен отац би, уместо да руча, узимао комад сува хлеба који би умакао у воду. А мајка јој је била таква циција! Иако су њена деца била на добрим положајима и располагали приличном имовином, она је џарала по камину не би ли нашла бар мали грумен ужареног угља да га узме и њиме запали ватру да не би потрошила зрно шибице! Уместо ибрика за кафу, користила је кутију од конзерве!
Када сам био у манастиру Стомију, њена мајка ме је волела. Ћерка је зато, кад год је за неког сиромаха хтела да узме нешто из куће, па јој мајка не би дозволила, увек говорила мајци: "Мајко, то је калуђеру потребно." "Дај му, дај му" говорила би тада мајка. Само када је "калуђер" био у питању, њена се мајка ничему није противила.
Али и тада, за време окупације, ћерка је тихо помагала сиромасима. Налазила би начина да изнесе џак брашна из оставе, натоварила би га на мазгу и делила брашно сиромашним породицама. Једном ју је мајка ухватила и шта је тада морала да истрпи!
Тада се заветовала: "Боже мој, помози ми да нађем посао, па ћу целу плату давати за милостињу!" Сутрадан су је звали да оде да ради у некој установи. О, колико се обрадовала! И одржала је свој завет: од плате није купила за себе ни пар чарапа. Све је давала за милостињу. Толики су тада говорили: "Нека допусти Бог да се посвете кости твојих родитеља!" Због тога се Бог после постарао и за њену мајку.
Старац Пајсије Светогорац