Заправо на Литургији ми заиста постојимо као Црква и време од једне до друге Литургије за хришћане би требало да буде наставак и продужење литургијског доживљаја. То је због тога што хришћанство није идеологија, скуп одређених идеја и веровања која интелекутално прихватамо, али живимо животом којим смо живели и раније. Вечни живот и спасење није неки блажени загробни живот, већ пре свега вечни литургијски сабор свих са Христом, и у Христу са Његовим Предвечним Оцем у заједници Духа Светога. Литургијским скуповима у овом свету и веку ми учествујемо у тој непрестаној Литургији коју свештенодејствује сам оваплоћени Син Божији и који све пролазно преводи у вечно и бесмртно.
Имајући ово у виду, хришћани се нису на Литургију окупљали само недељним даном већ и чешће, и та је пракса посебно заживела у манастирима, који не би требало да буду ништа друго него један континуирани живот у евхаристијском начину постојања. Нажалост, свакодневне литургије претвориле су се већином у свечаније јутарње богослужење јер учествовање у Литургији на којој се не причестимо и тиме потврдимо да смо део Цркве и у живој заједници са Христом, у великој мери ограничава наше учешће у евхаристијском животу. Мислим да кључно питање није колико се пута причешћивати, већ пре свега да ли на сваком литургијском приносу учествујемо у потпуности тј. примањем Св. Тајни или не.
Дакле, није у питању квантитет, већ смисао литургијске заједнице. Наравно да је жеља за активнијим учешћем у литургијском животу довела до учешсталијих литургијских скупова. Да се не схватимо погрешно, Литургија никада није непотпуна било да се на њој неко причести или нико осим свештеника. Проблем је у томе колико ми себе ограничавамо у литургијском доживљају уколико Литургији искључиво прилазимо као свакодневној молитви. Ту је разлика између Литургије и других богослужења у којима продужујемо евхаристисјки начин постојања певањем и читањем молитава. Литургија је, како би рекли теолози, пре свега онтолошки догађај, а не обичан скуп јер Црква без Литургије не би постојала. Дакле не треба гледати на Литургију искључиво као обред који траје 2 сата или краће, већ на Литургију као живи и непосредни израз евхаристијског начина постојања. То је оно што Цркву разликује од других друштава и заједница јер је Црква небоземна установа.
Тешко је конкретно дати рецепт колико често ићи на богослужења. То је пре свега питање наше личне вере, а понекад и конкретних могућности. Рекао бих да су недељне и празничне литургије нека норма иако у данашњем времену није увек лако одржавати редовно учешће у богослужењима. Не могу тачно да се сетим који канон је то регулисао, али самовољно удаљавање од причешћа више од 40 дана сматрано је суштинским удаљавањем од Цркве и заједнице у Христу. Увек су постојали изузеци, али зато је важно да се стално говори о значају Евхаристије, јер то није неко споредно и помоћно средство да живимо боље и здравије, да се боље молимо и подвизавамо, већ је суштински израз нашег постојања у Христу.
Децу је добро редовно водити на Литургију јер и деца могу да у пуноћи учествују у Св. Тајнама. Наравно, у случају да живите са неверујућом особом свему треба приступати са много расуђивања и у сталном саветовању са парохијским свештеником. Најбољи начин да другима који не верују пренесете лепоту своје вере и помогнете им да нађу пут ка Христу јесте да према њима имате нелицимерну љубав и да ригидним држањем неких правила не направите више штете. Највећа саблазан коју верници чине пред неверујућима јесте да агресивно инсистирају на својим правилима и својој вери, често осуђујући друге, а с друге стране нису у стању да се изборе са својом себичношћу, самољубљем и гневом. Силина вере се не препознаје у многоречитости већ у делима (уп. 1Кор, 2.4-5)
Што се поста тиче, Црква је одредила правила поста којих се здрав човек углавном може придржавати, а неко по благослову свештеника може да примени и строжија правила. Ипак, увек треба имати у виду да је главно правило поста да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама и да уколико нисмо некада у стању да применимо правило у исхрани то надоместимо тиме што ћемо бити милостивији и учинити неко дело милосрђа својим ближњима.
Циљ поста није исцрпљивање тела, већ жеља да ограничимо своје биолошке прохтеве како бисмо имали више љубави, трпљења и милосрђа. Уколико пост не доноси ове плодове, очигледно је заснован на самомњењу и обмани. Стари хришћани имали су обичај да када посте вишак новца који би иначе потрошили за скупа јестива одвоје и подају сиромашнима.
Пост без милосрђа и љубави је јако штетан. Црква зато у својим богослужбеним текстовима, нарочито у време великопосног периода, стално указује да је пост пре свега духовне природе и да је уздржање од одређене врсте хране само средство да остваримо нешто више од тога.
Архимандрит Сава Јањић