Малигни хумор

Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе. Како у затвореном кругу смејање другима који нису присутни, не наноси увреду и штету и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим. А, да ли је то добро?

17.10.2018. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Као што је смешак израз доживљавања задовољства, смејање је израз посебног осећања – осећања смешнога. Људи се разликују по томе шта им је смешно: оно што је једнима смешно, другима је знак лошег укуса.

Постоји више врста смеха и смејања. Да ли је смејање позитивно или негативно може да се установи на основу тога да ли је у питању смејање са људима или смејање људима. Оно је позитивно када је предмет смеха нека духовита досетка, неспоразум, играње речима, када смех није окренут против некога, када не вређа никога. Када се неко смеје другој особи, њеним особинама, ономе што она чини, тада се смехом изражава осећање презира или мржње.

У нашем језику негативни смех је означен као исмевање и подсмевање. За разлику од исмевања које је отворено и директно, подсмевање се врши на прикривеном, психолошком плану комуникације, на нивоу имплицитног и двосмисленог. Подсмевање је теже препознати, али подједнако боли и вређа као исмевање. Зато што трује међуљудске односе такав смех називамо малигни или токсични смех.

Исмевање другог најчешће се врши пред публиком. Циљ онога ко исмева је да придобије публику на своју страну, да га подржи или му се придружи у исмевању. Уколико у томе успе, тада је према исмеваној особи уперен много интензивнији групни презир. Некада особе из публике које саучествују у исмевању, знајући да то није у реду, себе оправдавају да нису одговорне за своје смејање јер их је други „засмејао”.

Као што одрасли могу да контролишу изражавање других емоција, тако је могуће да се контролише и смејање. Када смо публика коју други позива да му се придружи у отвореном или прикривеном исмевању неког трећег, он не узрокује наш смех, он нас само позива, а на нама је како ћемо се том позиву одазвати.

Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе.

Људи нису идеална бића и повремено им треба – нарочито када се комуницирајући у јавности држе културно, носе љубазне маске, понашају толерантно и према онима који им нису симпатични – да у интимном кругу, међу истомишљеницима, дају себи одушак изражавајући подсмех према некоме. Како у том приватном смејању другима који нису присутни, не настаје њихово осећање увређености и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим.

У културним заједницама емоционално писмених људи, појединци се труде да се нико не осећа увређеним, па ни они које не цене. У примитивним друштвима људи се попут мале деце ругају онима које презиру. Они и не знају да тиме што показују да неко наводно вреди мање, никако нису доказали да они сами вреде више.  

Зоран Миливојевић, психолог
Извор: manastirglogovac.blogspot.com/ 
 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.