Син је служио у Чеченији. Мала јединица на ивици шуме, недалеко од Грозног. Рат је на радости шкрт. А онда радост – дошла је мајка сину.

Командир јединице пустио је војника на одсуство, да се види са мајком, да разговарају, да прошетају шумом. И разговарали су, и шетали, и отишли далеко од јединице.

А када су се вратили, јединица је нестала. Уништили су је Чечени, брутално се обрачунавши са војницима. Да није било те шетње...

Мајка је отишла, син је пребачен у другу јединицу да заврши службу. И коначно, син се вратио кући. Радост мајке, дуги разговори за столом.

„Да, мама, да ниси дошла тада, не бисмо сада седели заједно.“
„Када?“, упитала је мајка забезекнуто.
„Па, онда, у моју јединицу, када су наше уништили.“
„Шта ти је, сине“, погледа га мајка са страхом, „нисам била с тобом, никад нисам била тамо.“

Да, није дошла. И није шетала са сином кроз шуму, и није га загрлила на растанку.

Ово је истинита прича коју је испричала свештенику сама мајка, која је доживела ово чудо. Није била у Чеченији, али се молила... Непрестано се молила светој Ксенији Петроградској, која је мајчинским сузним молитвама сачувала њеног сина од страшне несреће. Она се сама појавила, изгледајући као његова мајка, и спасила га од сигурне смрти.

(Из књиге о светој блаженој Ксенији Петроградској: Приче о животу / Ком. В. И. Козаченко. М., 2006.)