Када сам као искушеник дошао у манастир Миљково, дали су ми бројаницу и научили ме како да се молим. И како су ми показали, ја сам тако и радио.
Потпуно сам се препустио Исусовој молитви. Мислио сам: имам још само пет година живота, хајде да их не потрошим улудо, хајде да нађем свој пут до Бога.
И за кратко време, баш због те моје потпуне преданости вољи Божјој и искрене чежње за Богом, обасјала ме Божанска благодат, која је у мојој души створила неку неописиву радост и мир. Слушам срце и унутра чујем: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Покушавам да се сетим неких ствари и догађаја из прошлости, али не могу; све мисли почивају у неком неописивом миру, а у читавом моме бићу влада нека неописива радост и чежња за Богом. То је стање Анђела и Светих, стање у потпуној благодати. Само они који су добили бесплатну благодат могу да разумеју стање Анђела и Светих, који су руковођени Духом Светим.
Мислио сам да сви монаси, свештеници и епископи имају бесплатну благодат, кад оно човече, толико година до сада сам провео са калуђерима и свештеницима, а срео сам само једног калуђера на којем се примећивала бесплатна благодат. Само једног калуђера!
Код мирских људи који живе са породицама срео сам много више појединаца на којима почива бесплатна благодат. Долазио је овде код мене један Босанац из Бањалуке који живи у свету и упражњава Исусову молитву. Он има једног свог школског друга који је породичан човек, има децу, запослен је. Тај његов пријатељ није био баш посебно побожан, али је био добричина, добра душа. Једног дана они тако причају и овај предложи: „Што се ти не би бавио Исусовом молитвом?“ Пријатељ га зачуђено погледа и одговори: „Бих али не знам како“. „Ја ћу те научити…“ И овај га поучи и даде му бројанице. За кратко време тај је његов друг задобио бесплатну благодат и преобразио своју личност и породицу. А овај толико времена упражњава Исусову молитву па ништа…
После неког времена тај човек дође овде код мене и прича ми: „Не знам, оче, нека ме радост обасјала и неописив мир. Стално чујем у срцу: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“. Знам какав сам био, шта сам све мислио, сад више ништа од тога нема у мојој глави. Имао сам грешне мисли према женском свету, знао сам се наљутити и за најмању ситницу, а сада, не знам, не могу да се наљутим. Не могу ни да помислим оно што није добро, и кад хоћу, не могу. Не знам шта се то десило са мном. Само се радујем, у читавом моме бићу влада нека неописива радост, и мир“. Добио си бесплатну благодат, каже му, и имаћеш је све дотле док мисао своју не вежеш за неку овосветску бригу. А ако то учиниш, најпре више нећеш чути молитву у срцу, а после ћеш постепено изгубити мир и радост из душе. Тада ће опет да те муче тешке мисли овога света којима владају демонске силе. Ако хоћеш да сачуваш ту бесплатну благодат, треба да се стално молиш Богу да би молитвом одбио тешке и туробне мисли од свога ума и тако сачувао тај мир и радост који сад осећаш.
Кад сам био постављен за старешину у манастиру Покајницу, тешко сам примио ту дужност. Бојао сам се опасности и искушења које су ми спремали становници око манастира.
Тада ми се јавио сам Господ у сну и опоменуо ме. Ја сам се одједном нашао пред Њим. Гледам: Господ на Себи има епитрахиљ, омофор преко рамена и преко омофора још један епитрахиљ. Ја стојим пред Њим и Он каже: “Зашто војујеш кад немаш послушности! Где год си био постављен за старешину, досадио си молбама да те разреше. То не смеш више чинити. Знај да свако задато послушање треба да се обави са пуно љубави, ревносно и предано, не обраћајући пажњу на завист и злобу која кружи и напада”. Онда ме три пута прекрстио од главе до пете, узео епитрахиљ и ставио га намене: “То је крст који мораш да носиш.”
Увек ми је била тешка старешинска дужност јер сам морао да своје мисли вежем за бриге о материјалним стварима, о братији, људима… Ту сам увек губио ону бесплатну благодат коју сам задобио као искушеник. То је стварало нове проблеме у мом духовном животу и нарушавало моје телесно здравље. Плућа су ми оздравила, али се појавила нова болест, живци су ми попустили. Много ми је требало времена док се нисам извежбао да се опустим. Лекари су ми давали антидепресивне лекове, али они нису ништа помагали. Саветовали су ми да се опустим, да будем себи лекар. И Господ је погледао на моју невољу, послао ми Своју силу и ја сам успевао све више да се опуштам. Али, и данас када превише дозволим материјалним и и другим животним бригама да овладају, тешко долазим до опуштености, до потпуне преданости вољи Божјој, и ту настаје извор мојих проблема са живцима, извор моје напетости и нервозе. Да нисам као искушеник задобио бесплатну благодат, стрешинска дужност ми не би била толико тешка. Када ме окују овосветски проблеми, губим мир, нервоза и немир се усељују у мене. Постајем напет и нервозан.
Једном сам молио владику да ме пошаље на парохију, мислио сам: можда ће ми тамо бити лакше, можда ћу тамо наћи свој мир. И владика ми даде парохију Влашки дол. Али пошаљи ти где год хоћеш живчаног болесника нигде му неће бити добро. Тамо на парохији ми је било још горе. Имам превише осетљиву природу и много су ме погађале невоље и проблеми парохијана, као и греси њихови. За кратко време моје стање се још више погоршало, срце је почело да ми лупа као у зеца. Целу ноћ и цели дан нисам могао да се опустим те сам одлучио да одем у манастир, да не умрем на парохији. Дошао сам у Витановицу, ту ме један мој ученик исповедио и дао ми келију да се одморим. Кад сам се пробудио ослушкујем да ли срце још ради онако убрзано. Ништа не чује, хвала Богу, смирило се. Онда у уму зачујем речи: „Тако треба да се опушташ. Не узимај превише на себе бриге овога света, већ чувај свој мир и живи са Богом. Нека иде како иде.“
Старац Тадеј Витановачки
Извор: srodstvopoizboru.wordpress.com