Много проблема има данас у породици. Углавном је то неко незадовољство и нетрпељивост. Људи су незадовољни, а ни сами не знају зашто, незадовољно и грубо одговарају. Видите да се овде на Земљи, а и у читавом космосу, остварује Божанска мисао о времену и простору. И видите да су наше мисли огромна снага и моћ. Међутим, ми не обраћамо пажњу на то, на наше мисли, нити на то да се наше мисли остварују. Тако мало обраћамо пажњу на себе саме, на своје мисли и на своје жеље. Ми можемо да кривимо све и свакога, али само за своју породицу, за своје окружење и за радно место највише смо криви, и то због тога што не обраћамо пажњу на своје мисли, на своје жеље.
Стање је не само код нас, него и у свету тешко. Зашто? Зле су нам мисли, зле жеље, нема мира ни у нама, па онда ни око нас, ни код наших ближњих. Земљом иду наше мисли. Немир је у целом космосу. Човек је мали, а може да чини и велико добро и велико зло, у зависности од својих мисли и жеља.
Бог је из божанске љубави створио свет и жели да Његова деца имају Његову карактерну особину. Ми смо излив љубави божанске. Дубине Божје, зашто је све то тако, не може нико да докучи. Прво је створен духовни свет, Небо, па је онда Господ створио материјални свет и човека. Човек је, значи, створен на крају, да буде господар материјалног света. Земља Божја и васиона, све је човеков посед. И кад је Сатана чуо да ово ново створење треба да се размножи и да напуни земљу, он је знао да ће, као противник добра, на тај начин бити изолован, и зато је требало да ово ново створење, које се развијало, наговори да прекрши заповест Божју, а да ће то имати катастрофалне последице по човека и цео свет.
Дубина је Божја зашто је Господ то допустио. Он једини зна. И тако се и десило. Прва је прамати Ева пала. Пали су, јер брачници треба да буду једномишљеници. Ја то нисам знао. Знао сам само да родитељи имају велику власт над својом децом, и да се, што год пожеле и помисле својој деци, то и остварује. Зато родитељ мора добро да пази како мисли о својој деци. Родитељ мора много да трпи и све да прашта.
Ми грдимо за садашње стање, овде код нас у земљи, оне који сад руководе државом, кажемо да су они криви, желели би да их сменимо. А ко су ти? Нису ли то наша деца? И желимо да их сменимо. Хајде да их сменимо. Да дођу други које ми желимо. Јесу ли то наша деца? Јесу. Хе, а могу бити још гори од ових што су сад. А криви смо сви ми. Ми стари смо највише криви за све. Нисмо својој деци пружили животни пример. Ако и немамо сопствене деце, али ми смо опет криви за све. За целу ову ситуацију у нашој земљи, у нашој Цркви, у васиони. Ми својим мислима стварамо хаос у космосу. Јер наше мисли се остварују као наша дела. Мислено се остварују, као што се и Божанска мисао остварује. Ми смо видело божанске љубави и у нама постоји божанска мислена енергија. Божански живот и божанска мисао, која се остварује, а да тога нисмо свесни.
Наше се мисли остварују. То је огромна снага – наше мисли. Зато наше мисли треба да буду узвишене и племените. Јер ми зрачимо. Ми смо невероватно јака мислена централа, пријемна и отпремна. Наше мисли невероватно делују. Научници су открили да наше мисли делују не само на разумна бића и на животињски свет, него и на биљни свет. И биљни свет има свој нервни систем.
Каквим се мислима бавимо, такав нам је и живот. Ако су наше мисли тихе, мирне, благе, кротке, смирене, у нама је тај мир. То значи из нас и онда утиче на нерви систем свакога бића – било разумног, било животиње, било биљног света. А сви очекују од нас љубав, пажњу и поштовање. А то најмање дајемо, зато што не водимо рачуна о свом мисленом апарату. Само малобројни то чине.
И Свети оци су имали великих проблема са самим собом. Неко од Светих отаца каже: „Наш ум је луталица“. Стално лута. Не може никако да се смири док не дође Онај који је силан да га смири. Кад су Свети оци имали ту борбу, значи да сви треба да имамо то на уму, да треба да се трудимо да будемо добри. Значи, ум у човеку не може да се смири све док не дође онај Силни, Дух Свети, док Дух Свети не озари човека. Човек онда долази к себи и почиње да размишља и увиђа да су мирне и тихе мисли, које су пуне љубави, доброте и праштања – мир и тишина.
Зато Господ заповеда да волимо непријатеље и да се молимо за њих. Не ради њих човече, него ради нас. Све док задржавамо у себи мисли о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми мира и покоја немамо.
Ако је домаћин породице много оптерећен бригама о опстанку живота и исхрани породице, он, сиромах, мира нема. Сви у кући су тада немирни и тешко им је. Осећају тешкоће, а не знају шта је посреди. Видите како наше мисли јако утичу на све. И наравно да због таквих наших мисли, често бивају неспоразуми у породици.
Старац Тадеј витовнички