У броју Православља 1110 од 15. јуна 2013. године објављен је чланак Зорана Ђуровића „Папа Франциско и будућност односа са Православном Црквом“. Добро је да Православље упознаје нашу црквену јавност са новим 266. Епископом Рима Франциском Бергољом, недавном устоличеним на дужност поглавара Римокатоличке Цркве. У својству изасланика Св. Синода на његовој инаугурацији (имали смо прилике да га упознамо и у Буенос Ајресу као мјестобљуститељ трона Епархије наше Цркве буеносајреске и јужно–централноамеричке), при којој нам се дала прилика да и лично са њим разговарамо у Дому Свете Марте, можемо потврдити да се заиста ради о личности коју краси богољубље, скромност и приступачност, као и посвећеност остваривању мисије Хришћанства у савременом свијету. Отвореност за Православну Цркву, поред наведеног у чланку, нарочито је пројавио својим дугогодишњим пријатељством и сарадњом са Митрополитом Платоном Московске Патријаршије и другим православним Епископима у Аргентини.
У чланку З. Ђуровића добро је запажено и инсистирање новог Папе на титули „Епископ Рима“. Притом, он је не једанпут изјавио, па и у разговору са нама, да је он против „паполатрије“ која је заиста код римокатолика задобијала понекад чудовишне размјере. То несумњиво обећава могућност здравијег екуменског дијалога Римокатоличке Цркве са Православљем. То смо Папи Франциску и лично рекли при разговору, користећи његову изјаву да је „Христос центар Цркве а не папа“. При томе смо истакли да је можда управо њему као таквом дата историјска шанса да Римска Црква на челу с њим корјенито преиспита одлуку Првог ватиканског концила (1870) по којој је папа „непогрјешив“ (инфалибиле), сам по себи, не по сагласности Цркве (еx сесе нон еx цонсенсу еццлесиае). Јер такав догматски еклисиолошки став и учење, рекли смо, апсолутно су неприхватљиви за Православну Цркву, и без његове промјене немогућ је било какав озбиљан екуменски дијалог међу нама. Папа је веома пажљиво саслушао то што смо рекли…
С друге стране, међутим, минималистички став г. Ђуровића да је „идеја првенства схваћена у јуридичком кључу, практично једини проблем који још увек не допушта пуно јединство Источне и Западне Цркве“ теолошки је површан, еклисиолошки неприхватљив, да не кажемо – дилетантски. Такав догматски минимализам и еклисиолошки дилетантизам, којим се објашњава трагични десетвјековни прекид евхаристијско–црквеног општења и заједништва Православног Истока са Западном Црквом је неозбиљан и неодговоран. Поготово ако се он износи у званичном органу наше Помјесне Православне Цркве. Не само збуњујући него и обмањујући лаковјерне читаоце, такво једно схватање ниподаштава, између осталог, и одговорност читавих покољења теолога Истока и Запада, који су се вјековима носили и хватали у коштац са стварним далекосежним узроцима десетвјековног раскола. Свођење узрока разарања јединства Цркве Христове на „јуридички кључ“ тј. на борбу око власти у Цркви, превиђа суштинску чињеницу да је управо без покајања неопростиви гријех самовољног увођења учења и самоучења о Филиоqуе (вјечног исхођења Духа Светога „и од Сина“) у саборни Символ вјере Цркве, и тиме инструментализовање Духа Светога, као једине истинске „свезе љубави“ у Богу Тројичном и творевини, па тиме и у Цркви, и то од стране оне апостолске столице која „предсједава у љубави“. Није чудо што се гријех против Духа Светога (Филиоqуе) одразио и на саму Цркву и њено устројство па је намјесто апостолског „изволи се Духу Светоме и нама“ уведена папска непогрјешивост „еx сесе“ и Петровско служење уздигнуто изнад и изван Сабора Цркве Божије. То значи да питање папског примата није само јуридичко питање већ пневматолошко, и еклисиолошки догматско питање, питање мјеста и улоге Духа Светога у Цркви и светотројичног саборног устројства Цркве. То питање је органски везано и за још један суштински тријадолошко–космолошки проблем: проблем разликовања или неразликовања божанске суштине, несазнајне, неизрециве и недостижне и вјечних божанских сила и енергијâ којима је Бог причастан твари, силом Оца, Сина и Духа Светога. Римокатоличко учење о тварној благодати и опит Цркве нестворене божанске енергије, радикално постављају питање самог поимања Бога, као и различитог схватања односа Бога и творевине, како у времену, тако и у вјечности, есхатону. Сва та дубока, озбиљна тријадолошка, христолошка, антрополошка, еклисиолошка и друга догматска питања сводити на „јуридички кључ“, значи уствари усвајање секуларистичко–социолошког приступа Цркви и њеној Светајни, а тиме и тајни спасења, обожења и Царства небеског.
Надамо се да ће Православље убудуће чувати себе и своје читаоце од оваквих небогословских и нецрквених површних написа, који, намјесто да доприносе истинском обнављању јединства Цркве и зацјељивању њених предубоких рана – мећу фластере на те ране и еванђелски дијалог „истиновања у љубави“ међу Хришћанима замјењују сентименталним бесплодним иренизмом.
Извор: Православље