Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност.
У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона.
Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже.
Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Код младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава.
У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Када изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (no mobile). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Колико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона.
Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима.
Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему.
Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи.
И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери.
Ђакон Михајло Живковић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, eparhija-zicka.rs