Снажни људи су под утицајем различитих идеала. Често су то посезања на највишу власт. Тако је било са Борисом Годуновим. У борби за остварење своје потајне жеље он, као ни мноштво његових претходника током векова, није избегао крвави преступ. Достигавши, пак, циљ, увидео је да није добио оно што је очекивао: "Докопао сам се врховне власти ... али моја душа није срећна".
Друга тражења - у плану духа, уметности или науке - благороднија су. Генију се откривају умна виђења која он не може реализовати, јер превазилазе меру досегљивог у овом свету. Убедивши се у своју немоћ да у потпуности оствари своја почетна виђења, која су постала јединствени смисао његовог постојања, он трпи тежак духовни потрес и упропашћује се. Особито код песника, крај може бити фаталан.
Био сам још млад (осамнаест година), када ми је пало у део да будем сведок историјских догађаја чији је трагизам превазишао све што сам до тада сусретао у књигама. Говорим о Првом светском рату и о социјалној револуцији која му је следила у Русији, са свим ужасима везаним за слична збивања. Ужасна је слика пропаст велике империје. Суров је и беспоштедан судар када се уморни и натоварени у свом очајању одлуче на борбу за своја права и достојанство. Живео сам међу најинтензивнијим страдањима милионских маса: почео је дуготрајан "смртни бој".
Паралелно са тим у мени самом су се рушиле младићке маште и наде, што се на чудан начин сјединило са новим схватањем смисла постојања уопште. Умирање и пропаст су се стопили са препородом. Живот је грандиозан у својим коренима, и безмерно величанствен у својим циљевима. Ако стремимо интегралном познању свега што постоји, ако у дубинама наше свести не губимо из вида Апсолутно Биће, онда је и наш дух отворен да прими све што се дешава у тварном космичком бићу. Створитељ овог света живи вечно. Он је у основи нашег бића, и Његова снага је довољна да нас васкрсне после наше смрти. Али, искуство смрти за нас је неопходно, како бисмо знали да смо вољом Оца Небеског призвани из "ништавила". Ова самосвест нам је потребна како би се сваки наш корак обављао у сагласности са изворним, непоколебљивим Бићем. О, то није ни лако, ни једноставно: стотинама пута нам се приближава пламен ужаса, све у нама се грчи од крајњег бола. Али, Он је победио и зове нас да Га следимо. Идући за Њим ми, наравно, на свакој етапи осећамо муку и тешкоћу која јој је својствена. Наш дух се смућује, а у нашим мислима понекад ступамо са Њим у спор, бацајући на Њега кривицу за сва страдања. Да не бисмо одступили од Њега, неопходна нам је чврста вера. Али, ако је ноћ нашег незнања макар једном била пробијена бљеском муње; ако је у светлости ове божанске муње душа донела одлуку: или са Њим, у Његовој Апсолутности, или потпуна смрт - средине нема, онда је могуће да ће нам бити дана и радост вечне победе.
Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави - онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма.
Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44).
Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати ... и убијен бити, и трећи дан ... устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама.
Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања "Aзъ Есмь". Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. Љубав Христова, чак и у највећој сапатничкој напрегнутости, усред "пакла љубави", због вечности која јој је присутна, остаје бестрасна. Та љубав живи трагедију човечанства на начин истинит и нимало умањен, јер јој је својство да учествује у страдању сваке твари, а пре свега човека. Не знам како да приступим опису не замишљеног, него стварног духовног искуства које се може показати противречним по законима формалне логике. Благодат је изузетно богата у свом пројављивању. Узмимо за пример један од најизразитијих случајева.
У Христу смо добили откривење о непролазној вредности човека. Ми га љубимо као свој сопствени живот. На моменте успевамо да видимо непроцењиву лепоту овог образа Свевишњег Бога. Посматрајући ово драгоцено биће у његовом паду, срце се природно жалости и тражи начина да спасе љубљене, јер је Господ на нас излио благодат да знамо Његов пут. Реч проповеди у цркви често пада или поред друма, или у трње, или на камена места, и душа се у молитви обраћа Ономе ко је створио човека.
Уверавамо се да ни Бог не жели да наруши слободу самоопредељења људи. Од напора да молитвом превладамо окамењена срца бића која волимо, душа сасвим реално осећа како стоји пред зидом смрти. Ово је стање слично болу матере која у рукама држи детенце, плод своје утробе, на самрти. Осећање безизлаза, неизбежне пропасти, гута свако друго осећање, и душа онога ко се моли "умире" са онима за које се молимо.
Јединородни Син Очев је из наше руке примио смрт. Он је умро на крсту поневши у Себи и нашу погибао кроз Своју љубав до краја. Али, Бог Га је подигао из мртвих (уп. 1.Пт. 1,21). То је обећано и свима који буду веровали у Њега, у Христа Бога (уп. Јн. 3,15; 3,36; 6,40; 11,26).
Положај нас људи је сложенији: ми још нисмо до краја слободни од греха, то јест носимо у себи своју сопствену смрт. Ми не умиремо брзо у молитви за своју браћу и за свет уопште. Али и ми реално у духу живимо њихову смрт: а доћи ће и дан када ћемо телесно умрети.
Христос је Својом смрћу поразио смрт Адама и његових потомака. У томе је залог нашег васкрсења.
Молитва за свет је једна од најмучнијих и најбезизлазнијих у том смислу што наш дух никада у потпуности не достиже њен циљ. Молећи се за самог себе, у дубини свог срца човек може осетити изливање тихе љубави и мира. Такво стање се задржава неко време. Али при молитви за свет, чак и при најтоплијој и дуготрајној, душа ускоро постаје свесна како тешки облак злобе наставља да виси над земљом: сувише је много људи који су више заволели таму (мржње) неголи светлост љубави Божије (уп. Јн. 3,19).
И чудно је и болно: свет у својој маси не прихвата Дух Божији, па се молитва враћа ка молитвенику не само са осећањем неуспеха, него и са умноженом тугом. Али то је, свакако, нетачно осећање. Да, није се десила тражена промена духовне атмосфере васељене, али кад не би било таквих молитвеника, онда би се власт таме (Лк. 22,53) проширила са још већом динамиком.
Они који још нису имали описано искуство, ипак ће ме разумети, само ако су се молили за свет или за поједине драге људе. Срце при таквој молитви, ако је довољно озбиљна, тј. Надахнута Богом, често и после краћег времена може да проникне у живот онога или оних за које се молило, тако да стиче знање шта се са њима дешава. То је или радост и мир, или узнемиреност и туга, понекад ужасни мрак пакла и њему слично зло. Молитвеник осећа ова стања као своја сопствена. И то је својеврсна аберација: у стварности кроз молитву душа види-живи-стапа се са онима за које се молимо. Ако се при том деси промена осећаја - од мучнога на радосно или на смирено - то је онда сигуран знак да је наша молитва била услишена: болесник ће се поправити, очајнику ће бити дата нада, невоља која прети ће проћи и томе слично.
Управо такво животно општење са људима и чак са светом уопште, својствено је правој молитви. Проницање у то што се збива у свету може ићи до размера које измичу сваком одређењу. Живот духа који се моли може, а и дужан је, да стекне космичке димензије које од нас захтевају Христове јеванђелске заповести. Човек постаје заиста универзалан: не у смислу филозофског синкретизма, него по обиму и размерама захвата у реално биће; по приближавању последњим границама могућег живог искуства у Духу.
Један од случајева брзог одговора на молитву наводим у књизи Старац Силуан. Сам блажени старац ми је испричао да се, пошто је прочитао писмо митрополита, обратио Господу и већ после првих речи осетио у срцу мир и радост. Старац је одмах одговорио писмом да је "ћерка жене о којој се ради жива и срећна". Даље испитивање је потврдило тачност старчевог осећања. Сама ћерка је рекла једној странкињи која ју је посетила: "Реците мајци да је мени добро и да сам сретна са својим мужем. Али, веома молим маму да не понавља оваква тражења, како не би нашкодила и мени и мужу". То је било за време Стаљина, када је сваки контакт са странцима бацао на људе подозрење и опасност слања у Сибир.
Искуство трагизма земаљских судбина је неопходно. Оно показује где су границе наших телесних дарова уколико су затворени за сарадњу са Богом. Нормално је да се после краха свих наших напора и мука човек отвори за нове хоризонте, сада већ другог света, неизмерно вишег. Тада уместо "фаталног краја" многих генија човечанства, може да наступи благотворни почетак, који се може јавити као Светлост Васкрсења, као улазак у непролазан свет, где нема места трагедији, јер царује беспочетна вечност.
Наше сопствено искуство нас доводи до констатације чињенице да је човечанство у својој великој већини све до данашњег дана недорасло до јеванђелског хришћанства. Одричући се Христа као Вечног Човека и пре свега као Истинитог Бога, под било каквим изговором и у било каквој форми, људи губе Светлост беспочетног Царства и славу богосиновства. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн. 17,24). Они који су додирнули свети пламен љубави Духа умом пребивају у Царству Његовом (тј. Духа), мучећи се жудњом да постану Његови достојни синови. Деловањем Светог Духа који од Оца исходи, савлађује се грех одбијања Очеве љубави која нам је јављена кроз Сина (уп. Јн. 8,24). Осетивши Христа као Бога-Спаситеља, ми духом прекорачујемо границе времена и простора; улазимо у онај облик бића на који се не може применити појам "трагедије".
Архимандрит Софроније Сахаров