Оче наш, који  си на небесима, да се  свети  име Твоје, да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас;
и  опрости  нам  дугове  наше  као што  и  ми  опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

Годинама ми је било изузетно тешко да изговарам молитву Господњу, јер нисам могао да схватим каква је директна веза између мог живота и те молитве. Током времена дошао сам до следећег закључка: цела молитва Господња је као пут од земље до неба, пут од пропасти до живота.

Неки од вас вероватно знају причу о древном Израелу и бекству Јевреја из египатског ропства. Они су у Египат долазили слободно, али су их староседеоци постепено поробили, и живели су горким животом, у ропству, у ком ипак нису заборавили на свог Бога. И из дубине овог ропства, ових недаћа и ропства, они су умели не само да Му се моле за слободу, него и да Га славе.

Ту почиње прави духовни, хришћански живот. У свакој ситуацији у којој човек да се нађе, ма колико било мрачно и страшно око њега, ако је истински верник, ако заиста верује да ништа у његовом животу не може да се деси без Божијег промисла, он ће из дубине таме узвикнути: „Без обзира на све, Господе, слава Теби, слава имену Твоме!..“

Тама о којој говорим може бити због спољашњих околности, које су понекад тако болне и страшне: глад, хладноћа, напуштеност, прогон, тамница, рат, ситуације у којима најближа особа напушта човека, тренутак када нас најближи можда свесно изда...

Дешава се и да је то унутрашња тама, тама очаја: живот нема смисла, његов садржај је толико горак и пуст да више нема смисла живети... У сваком случају, у каквим год околностима да се нађемо, ако је Бог уз нас, па и ако смо у најдубљем мраку, можемо рећи: „Без обзира на све, Господе, слава Теби!..“

Ту почиње прави духовни живот, а рекао бих и херојски, јер другачијег хришћанског живота уопште нема. Тек тада може да нам се деси исто што се догодило древним Израелцима: у једном тренутку ће неко ући у наше животе и рећи: „Устани, идемо, идемо у слободу, у унутрашњу слободу, у такву слободу коју никада нико неће моћи да одузме од нас. Бићемо избављени од сваке лажи, од обмане да смо заувек побеђени, од вере у таму а не у светлост, од сваке неистине живота, од свега што нас изнутра уништава...

И даље: „Не уведи нас у искушење.“ На овом путу ка унутрашњој слободи и слављу живота биће искушења и споља: Мисли о себи! Заборави на Бога, заборави на све оно што те може учинити другачијим од других људи и учинити од тебе жртву; заборави, живи као и сви, придружи се крду...

Унутрашњи гласови кажу: Зар је на свету тако мало привлачних ствари? Да ли ћу одједном морати да се одрекнем свега, да бих ушао у непознату област духовног живота? Да ли је то вредно таквих одрицања? Бојим се… Управо зато морамо да се молимо: „Господе, не дај да нас савлада искушење, не дај да нас савлада страх, дај нам храброст, мудрост, снагу, понизност и верност Теби."

Представљајући молитву Господњу као пут ка Богу, дошли смо до места на чију важност сам већ указао: праштајте као што ми опраштамо... Ово је важан тренутак.

Међутим, шта значи реч „опростити“? Увек мислимо да опростити значи заборавити. Опраштање не значи заборав, јер свако ко није много увређен може да заборави - човек се наљутио, а онда је увреда прошла. Међутим, има таквих увреда које се не заборављају, а од нас се и даље тражи опроштај. Ово су врата кроз која треба да уђемо: ако не прођемо кроз њих, нигде не идемо даље... Дакле, опраштање почиње од тренутка када погледамо човека који нас је увредио, понизио, повредио или унесрећио и одједном почнемо да осећамо свим својим бићем да је то рањив и поводљив човек, да би можда желео да буде другачији, али не може - слаб је. Схватамо да увреда коју нам је нанео није настала из његове злобе, већ зато што је кукавица, обесхрабрена, похлепна или ситна душа.

Тада ћемо моћи да га гледамо потпуно новим очима, не као дива који покушава да нас уништи, већ као човека у коме није било довољно великодушности и унутрашње лепоте да би био достојан свог људског имена.

И тог тренутка моћи ћемо да опростимо, да сносимо последице његове злобе и да и ми узвикнемо онако како је Христос узвикнуо када је био разапет: „Оче! опрости им; јер не знају шта чине“.

Наравно, ово није лако, то је један од најтежих подвига, али треба да схватимо да у Божијим очима нисмо ништа бољи од човека који нас је толико увредио. Јер свако од нас на сваком кораку чини неки грех, показује одсуство привржености, или чак презир и равнодушност према Богу - било директно, било тиме што се лоше понаша према другима. А наш позив је да се према људима односимо онако како је то чинио и Христос. Ако то не чинимо, нисмо Му верни, нисмо верни ближњем и нисмо верни себи.

Управо зато требало би да се молимо за оне који су нас повредили, јер нико осим жртве не може да опрости. Само жртва има право да истински опрости. Ово право нам Бог дао и донекле је слично и Његовом праву да опрашта.

Зато „да се свети име Твоје, да буде воља Твоја, да дође Царство Твоје“ – опраштајмо, да и ми могли Бога назвати Оцем својим.

митрополит Антоније Блум