Само један мали чин смирења и доброте може преобразити живот пун греха. У Божјем промислу, чак онај који је само зло чинио, може бити спасен кроз послушност и љубав, откривајући величину Његове милости на најнеочекиванијим местима. Сваки труд учињен у име Божије има вечну вредност, а најнеочекиванији сусрети могу открити силу спасења.

Био један стари подвижник који је скоро седамдесет година живео сам у пустињи, у строгом посту, бдењу и чедности. Ипак, никада се није сматрао достојним да доживи визију или откровење од Господа. Размишљајући о својим годинама труда, осетио је сумњу и недоумицу:

„Можда мој живот није угодан Богу. Можда је сав мој труд узалудан, па зато нисам достојан откровења.“

С тим мислима, почео је још усрдније да се моли:

„Господе, ако је моје подвижништво Теби угодно, допусти ми бар кап Твојих дарова. Нека ми чудо покаже да си чуо моје молитве и охрабри ме да наставим свој живот.“

Док се тако молио, чуо је глас Божји који му се обратио:

„Ако тражиш да видиш Моју славу, иди дубоко у пустињу и тајна ће ти бити откривена.“

Старац је изашао из келије и кренуо дубоко у пустињу. Песак је шкрипео под ногама, ветар носио самоћу као непрегледно платно, а сунце пржило без милости. И тада, изненада, пред њим се појави лопов, насрнувши с намером да га убије.

Лопов рече:

„Добро је што сам наишао на тебе, старче. Ми лопови имамо закон: онај ко почини сто убистава сигурно ће отићи у рај. Ја сам до сада убио деведесет и девет, а ти ћеш бити стоти. Захвалан сам ти што ћу данас уживати у рају.“

Старац се ужаснуо. Погледа ка небу и тихо се обрати Богу:

„Да ли је ово, Господе, слава коју си ми обећао? Каква је промисао у томе што си ме предао у руке овог убице? Заиста сада знам да је сав мој труд био узалудан и да су моје молитве Теби биле мрске. Али захваљујем се Твом човекољубљу, јер знаш најбоље како да казниш моју недостојност.”

Затим се старац обрати лопову, гласом смиреним али пуним достојанства:

„Дете моје, дај ми само мало воде пре него што ми одсечеш главу.“

Лопов, изненађен старчевом смиреношћу и човекољубљем, врати мач у корице и крену ка реци да напуни боцу. Тамо, изненада, предаде своју душу и умре.

Старац је прво био преплашен, помисливши да се лопов само одмара, а онда се приближио и видео га мртвог. Зачуди се и узвиси руке ка небу:

„Господе, откриј ми ову тајну. Шта је промисао ове неочекиване смрти? Молим Те, сажали се на мене!“

У том тренутку појави се анђео Господњи:

„Видиш ли овог мртвог човека пред тобом? За твоје добро он је умро, да би ти био спасен. Пошто те је послушао и вратио мач у корице како би ти донео воду, тиме је смирио гнев Божји. Његова послушност и смирење примљени су као исповест. Сахрани га, јер је спасен. Са овим спознај величину Божијег човекољубља и самилости. И сада знај: сав твој труд пред Богом је прихватљив. Ниједан труд који се чини у име Божије не остаје непримећен.“

Старац је сахранио лопова, дубоко осећајући величину Божијег човекољубља и милости. Са смиреношћу и радошћу вратио се својој келији, настављајући молитву и подвижништво, обнављајући снагу за свој духовни живот.

„Не постоји труд који се чини у име Божије, а да не долази пред Њега.“

Из рукописа изрека египатских светих отаца, манастир Филотеј
За Фондацију Пријатељ Божији са грчког: Ставро Василидос