Био један стари подвижник и испосник, који је свој испоснички живот водио у пустињи готово 70 година у посту, бдењу и чедности. Иако се толико година трудио за Бога никада се није сматрао достојним да доживи визију или откровење од Господа. Размишљајући о овоме и носећи то на уму он помисли, „Можда мој подвижнички живот није Богу угодан из неког разлога који ја не знам, а мој труд није прихватљив, па из тог разлога нисам достојан да добијем откривење или да видим неку тајну.“
Размишљајући о овим стварима старац поче тражити и преклињати Господа још више, молећи се и говорећи, „Господе, ако ти је моје подвижништво угодно и ако прихваташ моја дела, ја – грешан и недостојан – молим те, допусти ми само кап својих дарова како бих могао научити из чудесне појаве да си чуо моју молитву, и да тако охрабрен и просветљен могу наставити живети свој подвижнички живот.“ Док се свети старац молио и тражио ове ствари, чуо је глас Божији који му се обраћа, „Ако тражиш да видиш Моју славу, иди дубоко у пустињу и биће ти тајна откривена.“
Када је старац ово чуо изашао је из келије упутивши се далеко у пустињу. Однекуд се пред старцем појави лопов, који видевши старца, крвнички насрну на њега са жељом да га убије. Кад га је ухватио рече му: „Добро је што сам налетeо на тебе старче, како бих могао завршити свој посао и спасити се. Ми лопови имамо овај обичај, закон и веровање: онај који почини стотину убистава сасвим сигурно ће отићи у рај. Тако ја, који сам напорно радио, убио сам 99 људи па ми недостаје само још један како бих намирио стотину и био спасен. Заиста ти дугујем и захвалан сам ти јер ћу данас због тебе уживати у рају.“
Када је старац чуо шта му је лопов рекао био је ван себе од страха због овог изненадног и безнадежног искушења. Упутивши свој поглед према Богу на небесима он рече следеће: „Да ли је ово на Твоју славу Господе и Владико, што си обећао да ћеш показати мени, слуги Твоме? Каква је Твоја промисао овим што си ми дао, да напустим своју келију и да сазнам ову ужасну тајну? Каквим даровима ми плаћаш накнаду за подвижништво које сам поднeо због Тебе? Сада заиста знам, Господе, да је сав труд мог подвижништва био узалудан; да су све моје молитве Теби упућене биле Ти мрске и непримерене. Међутим, захваљујем се Твом човекољубљу, Господе, јер Ти, знајући најбоље, кажњаваш моју недостојност, као што је потребно због мојих небројених грехова, и што си ме предао у руке лопова и убице.“
Изговоривши све ово сироти старац јако ожедне и рече лопову, „Дете моје, с обзиром да сам велики грешник, Бог ме је предао теби да ме убијеш и да испуниш свој пут, како је воља твоја, а ја да будем лишен живота зато што сам зао човек. Због тога те молим да ми учиниш услугу – испуниш малу жељу – да ми даш мало воде да попијем, а онда ми одсеци главу.“
Када је лопов саслушао старца, желећи да испуни старчеву жељу, врати свој мач назад у корице, јер га беше извукао ван. Затим из недара извуче боцу и оде на реку која протицаше у близини да је напуни водом и однесе старцу да попије. И тамо где је отишао да напуни боцу, он предаде своју душу и умре. Тако, како је време одмицало а лопов се није враћао, старац је размишљао следеће: „Можда је био поспан па је заспао те се стога не враћа, а ја ћу успети побећи у своју келију. Међутим видевши да сам стар, бојим се да, с обзиром да немам снаге да трчим и пошто сам слаб, брзо ћу се уморити и он ће ме ухватити. Онда ћу га разљутити и он ће хтети да ме безобзирно мучи, па ће ме сећи на комаде још док сам жив. Боље је да не одлазим већ да одем на реку и видим шта он ради.“
Тако старац, размишљајући о овоме, пронађе га мртвог, и када га виде зачуди се и би запањен. Пруживши своје руке ка небу он рече: „Господе који волиш човека, нећу спустити своје руке све док ми не откријеш ову тајну. Молим те да се сажалиш на моју муку и да ми ово откријеш.“
Како се старац за ово молио, дође му анђео Господњи и рече му: „Видиш ли ти, старче, овог мртваца који лежи пред тобом? За твоје добро њега је снашла изненадна смрт, како би ти могао побећи да те не убије. Дакле, сахрани га пошто си спасен. Пошто те послушао и вратио мач у своје корице како би ти донео воду да угаси пламен твоје жеђи, чиме је смирио Божији гнев и би прихваћен као послушан човек. Обзнанивши ти да је убио 99 људи то му се урачунало као исповест. Стога га сахрани и сматрај да је спасен. Са овим спознај величину Божијег човекољубља и самилости. Радуј се и врати се у своју келију, и усрдно се моли. Не осећај тугу и не говори да си недостојан и лишен откровења. Јер гле, Бог ти је открио тајну. Знај и ово, сав труд твог подвижништва је прихватљив пред Богом. Не постоји труд који се чини у име Божије а да не долази пред Њега.“ Чувши ово, старац сахрани мртвог човека.
Из рукописа изрека египатских светих отаца, манастир Филотеј
Превод са енглеског Д. П.
Izvor: www.impantokratoros.gr