Када су ми почели превремени породиљски болови, понела сам са собом у болницу молитвеник и иконице Спаситеља, Пресвете Богородице и светог Николаја Чудотворца. Умиривала сам се тиме, да моје дете неће умрети на празник. Скоро недељу дана беба се налазила на граници живота и смрти, и све то време сам се затварала у купатило, стављала пред себе иконе и молила се, молила се, молила се...
20 октобра, родила сам сина. Он је сам продисао – и доктори су рекли да је то чудо. И данима је дисао самостално, јер у болници није било слободних апарата за дисање. Говорили су ми да будем на све спремна. А ја сам се молила. Затим је десет дана дете било на реанимацији, у дечијој клиници, због изливања крви у мозак, ослабила су му плућа и губио је на тежини... Схватала сам, да је то искушење које ми Бог шаље. Моја вера је постала јача. И мој муж је поверовао и крстио се. У болници смо успели да крстимо сина наденувши му име Николај. Дете се убрзо поправило и ми смо отишли из болнице.
После месец дана у наш град су довезли икону светог Николаја Чудотворца, иконописану по оној, која се налази код моштију светитеља, за храм Христа Спаситеља. Наравно, понела сам дете к њој. Детету су предвиђали инвалидност и мноштво хроничних обољења. Али, ево већ има година дана како је жив и здрав. Са трепетом који је необичан за дете, он прима Свете Дарове. Пред иконама стоји уозбиљен.
„Свети оче Николају, моли Бога за нас!“
Јулија, град Јекатеринбург
Извор:хттп://www.правмир.ру/современнyе-цхудеса-свyатителyа-николаyа/
са руског превео: чтец Игор Шојић