Клаус Кенет је Божији дар новинарима. Његов живот, како сам прича, био је препун инцидената и авантура, па је највећи проблем новинару како да све то уклопи. Био је вођа банде са 12 година, терориста са 22 и наркоман са својих 25 година. Био је будистички монах, хиндуистички мистик и окултиста у Централној Америци. Познавао је Андреаса Бадера и мајку Терезу. Биографија која се налази на његовој веб страници (www.клаускеннетх.цом) нуди више различитих тема разговора него што је било могуће обухватити у једном интервјуу. Ево, на примјер, шта је написано за 1980. годину: “Фрибург, Швајцарска; професор у Грејерсу (приватна школа); напади демона; уништавање свих односа; наглашена изолација; уточиште у алкохолу; врхунац кроз плес; прва писма о Исусу од Урсуле.” Ви не пишете о Клаусовом профилу, већ профил сам пише за вас.
Клаус Кенет је, такође, Божији дар Цркви – посебно Православној цркви, којој се окренуо након деценија духовног лутања, упознавши оца Софронија из Есекса (човјека ког описује као „оваплоћење љубави“), што је довело до потпуно православног крштења 1986. године. Клаус је боравио на Кипру неколико дана, говорећи углавном у црквама о свом бурном животу и недавно објављеној аутобиографској књизи „Рођен да мрзи, поновно рођен да воли“ (бољи је њемачки назив: „Два милиона километара потраге“). Када смо причали, нешто прије његовог предавања у цркви апостола Андреја у Агланцији, баш у моменту када сам укључио свој диктафон и почео да му постављам прво питање, црквена звона су се гласно заорила, на шта се он само насмијешио. У Мексику, присјећа се Клаус, када би призивали духове таква случајност би се сматрала „знаком из духовног свијета“. Какав знак? Добар знак?
Вјероватно, слијеже раменима. Уосталом, звона позивају вјернике у цркву, а „црква даје живот. Међутим, понекад црква даје и смрт, када свештеници нису добри.“
Да ли сте имали ту врсту лошег искуства?
„Па,“ опет слијеже раменима, „један хомосексуални свештеник ме злостављао седам година сваке ноћи, ето…“
Е, то је та ствар када разговарате са Клаусом: он је прошао толико многих екстремних путева у свом животу са којима би се неко други борио да само преживи. Оно што би за већину људи било застрашујуће откриће, за њега је нешто што се једноставно одбаци. „Да ли си икад возио 1500 км пустињом без спавања“, упита у једном тренутку. (Не, Клаусе, нисам никада.) „Био сам клинички мртав шест сати“, спомиње касније, онако успут. Молим? Заиста? Видио си блиставу свјетлост и све друге ствари о којима смо слушали? „Живот послије смрти? Наравно, описао сам то у својој књизи.“
Његов живот је толико испуњен да неке ствари уопште и не спомиње. „Преживио сам толико много пута,“ рече у једном тренутку. „Рат у Израелу, гдје сам се провлачио између тенкова, и…“ одмахује руком не желећи да ме замара детаљима: „То су неке друге приче.“
Рођен је 1945. године, баш након пада Берлина (његов рођендан је 15. маја), одраставши у Њемачкој иако тренутно живи у француском дијелу Швајцарске. Његова мајка га је „дала“ злом свештенику када је имао 15 година, након чега је постао неиздржив. „Био сам бијесан на њу јер моја мајка није имала љубави“, објашњава он. „Имао сам банду – мислим на пљачкашку банду – и ми смо обијали продавнице и сличне ствари, и били смо укључени у ратове између банди, једни против других.“ Његов отац је напустио породицу када је Клаус био беба, остављајући мајку да се брине о њему и његово двоје браће – али његова мајка, присјећа се, „једноставно ме није могла смислити, и ја нисам могао смислити њу… Никада нисам имао породицу. Чак ни данас не знам шта то значи имати породицу.“
Један брат је отишао код оца; други брат је остао до пунољетства и онда је отишао у Америку започевши нови живот. Клаус је изгубио контакт са обојицом, иако је пратио траг свог оца годинама послије све до Штутгарта, када се поново спојио са браћом. „Касније сам им опростио,“ тврди он. „Све је могуће у име Христа – иначе би их убио.“ А шта је са твојом мајком? Да ли си и њој опростио? „Опростио сам јој, али она је била посједнута демонима. Све вријеме била је пуна демона.“
Правих демона или метафоричких?
„Не, не, правих демона. Призивала их је и била је под њиховим утицајем. Понекад је била као луда, живот са њом био је грозан.“ Насилан такође? Климнувши рече: „Понекад ме знала тући готово до смрти. Са металном шипком.“
Сав тај бијес избацивао је преко банде у својим тинејџерским данима: бацали су камење, пљачкали народ, чак су спалили нечију кућу. „Ја сам патио,“ сада он каже. „Знао сам да чиним лоше ствари јер су лоше ствари радили мени.“ То је такође било вријеме када је Клаус схватио да има моћ над људима. „Врло брзо сам схватио да сам вођа… Једноставно сам то знао у разговору са људима, био сам убједљив, и они су ме слиједили. Тако, када бих рекао ‘Измлатимо овог типа’ они би га измлатили, знаш?“ У својим раним двадесетим, коначно побјегавши из канџи свештеника, почео је студирати језике на Универзитету у Тибингену – али је ускоро био заведен од стране Андреаса Бадера, који је регрутовао студенте за свој „насилни покрет“ чији циљ је био велико уништење њемачког друштва. Клаус, препун мржње, био је прави избор: „Полиција је била непријатељ. Наставници су били непријатељи. Свештеници су били непријатељи. Моја мајка је била непријатељ. Свако је био непријатељ.“ Зауставља се и говори: „Зато што није било љубави.“
Није то било само пуко насиље, истиче он, било је ту и идеализма. „Заиста смо вјеровали да можемо промијенити свијет“, додавши, „заборављајући да прво морамо промијенити себе. Мислили смо да то можемо урадити дрогирајући се и водећи љубав. Међутим, завршили смо у страстима умјесто у слободи.“ У сваком случају, ускоро је открио да „насиље није мој пут“ – и, такође, да је дрога само погоршавала ствари, појачавајући осјећај усамљености умјесто да га ријеши. У једном тренутку, присјећа се, када је погледао људе око себе „сва њихова лица су постала лобање… Пројектовао сам смрт у свакоме.“ У сваком случају, у раним 1970-им пронашао је „бољу дрогу: био је то Махараши Махеш Јоги. Трансцендентална медитација.“
Тако почињу године његовог духовног лутања. „Био сам искрени трагалац,“ прича ми, мада је изгледало као да је духовни туриста, овај полулуди Нијемац у једној источњачкој религији за другом. Ислам га никад није привлачио: „ То је закон, закон и закон. Није ми нудило љубав“ – али провео је седам година истражујући хиндуизам, посјећујући велике гуруе у Индији („Врло брзо сам схватио да су већина преваранти,“ говори са поругом, „препуни поноса“), а затим три године на Тибету као будиста.
То је такође био период када се Клаусов живот мијења тврдњама да ће наићи на нешто невјероватно, као и његов опис моћи које је стекао током тих година – проширењем његових старих способности које је имао као вођа банде, усавршаваних годинама медитације. „Могао сам да видим мисли људи, шта људи мисле о нечему“ – не тачно саме мисли већ њихов „правац“, чиме је послије манипулисао. „Могао сам себе учинити невидљивим. Почео сам да чујем гласове из себе. Био сам медиј.“ Често је имао вантјелесна искуства. Мртви гуруи су разговарали са њим, дајући поруке на енглеском језику. „Имао сам моћ. Био сам у Њујорку и шесторица гангстера су хтјела да ме убију. Међутим, када сам их погледао у очи могао сам да их вежем. Имао сам моћ. Када сам успоставио контакт очима, једноставно сам их могао парализовати.“ Као хипноза? Није то била хипноза, негира он, била је то моћ над њиховим духом. „Гледао сам људе у очи и када су они били на неки начин несигурни једноставно бих их придобио, имао сам моћ над њима. Нарочито, у мом случају, када су дјевојке у питању, наравно зато што желите секс. Није то била љубав, већ њена замјена. Боље имати замјену него да се убијете.“
Није то сасвим невјероватно. Чак и сада, са својих 66 година, Клаус изгледа упечатљиво: уско лице, обучен у црно, са сребрнкастом косом и уским очима. Има нешто убједљиво у тим очима, чак и ако је то само чврстина и недостатак хумора. Зар се он никада није забавио у тим деценијама лутања? Зар се никада није опустио, можда кроз шалу? Међутим, он одмахује главом: „Не, било је усамљено, веома усамљено. Ја сам био усамљен цијело вријеме.“
Сасвим зачуђујуће, особа која га је највише одушевила у Индији била је хришћанин – религија коју је он одбацио након година злостављања. Била је то мајка Тереза коју је срео у Калкути: „Она је била моја прва мајка,“ дирљиво говори. „Прва особа која је имала љубав према мени, неограничену љубав. Мислио сам да таква особа не може бити хришћанин – чак сам се трудио да је преобратим у хиндуизам!“
Мајка Тереза била је први корак према другом дијелу Клаусовог путовања – путовања повратка према хришћанству, због чега га цркве и позивају да подијели своје искуство. То је путовање које је немогуће описати до у детаље а без да напишете књигу о томе (као што је Клаус урадио), али оно укључује два кључна догађаја која морају бити споменута. Прво је чудесан бијег у Јужну Америку, када је Клаус отет од стране колумбијских побуњеника – који су, схвативши да не могу добити никакву откупнину за њега, одлучили да га убију. Лежећи гол у блатњавом јарку са седам пушака уперених у њега, Клаус је зајецао: „Боже, ако постојиш, спаси ме сада!“ – и баш у том тренутку из шуме се појавила друга побуњеничка група, након чега је настала пуцњава омогућивши му да побјегне у свој тој гужви.
Било је то 1981. године, свега неколико мјесеци прије другог великог чуда – када је Исус заиста говорио са њим у цркви у Лозани. „Исусе,“ упитао је наглас утучени Клаус, „желиш ли да ти дођем или не?“ – и Исус, „јасно као што ме ви сада чујете, рекао ми је својим слатким, невјероватним гласом – Да, дођи, све ти је опроштено.“ „И никада нисам био тако дубоко ганут,“ тихо говори, „у свом срцу, у свом бићу, као тог момента.“
Има тога више, наравно – много више. Том општењу са нашим Господом претходио је, не један, већ два егзорцизма (на чему је инсистирао свештеник из Лозане), након чега је слиједило оно што он зове „контранапад Сатане“. Чак нисам споменуо све оне друге ствари, чудо у сиријској пустињи негдје 1971. године, прича Џорџа МекГоверна… Погледао сам у Клауса несигуран шта да кажем. Ти схваташ, рекао сам коначно, када будем написао ово за новине, да ће то људи прочитати и рећи – „Луд човјек.“ Он се сложио.
Неће ти вјеровати. „Да, да, да.“ Шта желиш да кажеш тим људима?
„Па у праву сте ако не можете повјеровати“, одговара он, „зато што заиста звучи невјероватно. Али ја не могу лагати у име Христово – зато што бих осудио себе на пакао. А ја сам живио у паклу, и не желим да се вратим назад.“
Можда је то суштина када је у питању Клаус Кенет. Мистици ће рећи да је пронашао Бога, психолози ће рећи да је затворио круг, али прича је иста без обзира на који начин желите да је испричате: прича човјека који је одрастао без љубави, хладно и злостављано – који је „живио у паклу“, као што сам каже – годинама тражећи унутрашњи мир, који је коначно пронашао.
То је потрага за љубављу, као што он изнова и изнова каже. То је потрага за пријатељством, које је, без сумње, нашао са оцем Софронијем. „Зашто једноставно ниси прихватио свој живот као такав,“ упитао сам га. Зашто си у њега увео религију? Зашто напросто ниси прихватио људску природу и рекао – то је живот?
„Зато што осјећаш да то није живот,“ одговара он. „То је погрешан живот. То друштво назива животом. Али дубоко унутар свог срца, када бих отишао у кревет након своје приче о алкохолу, сексу или било чему – осјећао сам се сам. И то није живот.“
Тео Панајидес
Превод са енглеског мр Драгана Пећанац
Извор: Манастир Лепавина