Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не радимо механички. Скоро свима нама се десило да понекад „одлутамо“ од смисла литургијских прозби, макар и пратили речи молитви које, могуће, и знамо на памет. С коликом љубављу се молимо знамо ми сами, а још боље Бог.

Лоше навике се најбоље искорењују добрим навикама и сасвим сигурно могу рећи да нема боље и корисније навике од молитве и приступања Причешћу. Али то су одговорне и озбиљне навике. То нису само речи које кажемо или сат и по који одстојимо. То није само правило које испуњавамо јер нам је неко одредио. Наше срце, ум, душа и тело прилазе Богу и то није мала ствар. То је велика и дивна ствар. И не толико што ми прилазимо Њему, већ што је Он први пришао нама. И то чини и даље, свакодневно.

На толико велику Божију љубав човек не сме остати равнодушан. Ако заиста познаје Јеванђеље, човек не може другачије но бити жива захвалност и жива радост. И због те живости, тог следовања Животу Самом, човек ствара добре навике и не сматра их наметнутима. Молитва постаје као дисање, као омивање, као разговор са онима које волимо. Човек крене спонтано да се моли, да се креће ка Богу, спонтано воли и чини дела љубави, истом лакоћом као кад дете без размишљања пружа родитељу руку кад треба да пређу преко пута. Пред нама је много раскрсница и они са искреном вером сасвим спонтано пружају руке Оцу. Са таквим поверењем се крећемо и деламо.

Чуо сам и замерке уколико људи немају молитвено правило. То не треба чинити. Људи су различити. Једнима прија да свакодневно прочитају молитве, акатисте, сами или са породицом и пријатељима. И одлазе на свакодневна богослужења. То је добро и корисно, нема сумње. Други су верујући али су само недељом у цркви. И то је у реду. Било да имамо или немамо свакодневно молитвено правило, суштина молитвености је да све у животу прихватамо уз свест да је Бог ту. Једемо захвални на храни, будимо се захвални на дану, жртвујемо се због другог не заборављајући Христов пример, гордост гушимо свешћу да се свет не окреће око нас и да је важније волети, но бити вољен.

Живимо све приносећи Богу, приносећи „Твоје од Твојих“. Молитву не смемо да сведемо само на речи. Молитву треба живети. Свако на свој начин, по својим даровима, а сви сједињени у Христу. Е то је Црква. Милиони, милијарде различитих начина како човек захваљује Небу, безбројни начини како људи грле једни друге, а сви окупљени око једне Чаше, Једног Христа Који је први нас заволео.

Марко Радаковић
Извор: avdenagom.blogspot.com