Сви који имају наду у Бога, иду ка Њему и просвећују се сијањем вечне светлости. Ако човек уопште нема никакве бриге о себи ради љубави према Богу и ради дела врлине, знајући да се Бог брине о њему, онда има истинску и мудру наду. А ако се човек сам брине о својим потребама и Богу се обраћа молитвом и почиње да се нада у Његову помоћ само онда кад га притисну неизбежне невоље, те када види да нема сопствене силе ни средства да их одбије, онда је његова нада узалудна и лажна. Истинска нада тражи једино Царство Божије, будући уверена да ће јој све земаљско, што је потребно за временски живот, бити дано. Срце не може имати мира све док не стекне ту наду. Она га умирује и у њега улива радост.

О тој нади су најсветија и најдостојнија уста рекла: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт.11,28), тј. онај који се у мене нада, утешиће се од труда и страха. У Јеванђељу од Луке речено је Симеону: «И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњег» (Лк.2,26).Он није покопао своју наду, него је чекао жељеног Спаситеља света. Примивши Га радосно на руке своје, он је рекао: «Сада ме отпушташ, Владико, да одем у жељено Царство Твоје, јер сам добио своју наду – Христа Господњег».

Свети Серафим Саровски