Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех. Ово је највећа опасност времена у коме живимо.
Није грех оно што највише узнемирава. Грех је нешто што се уселило у људску природу. Иако неприродан и противприродан, он је постао као нека друга природа у човеку. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење због претварања у навику и његовог честог понављања.
Наравно, чинити грех већ је не мало зло. Али грешити и немати осећање греха и стида за грех је оно што је језиво и опасно, што посведочује и постаје знак моралног распадања и пропасти.
Ако човек греши и осећа своју слабост, признаје свој пад, то је знак да још увек постоји нада покајања, поправке и подизања. Ако пак греши сматрајући то за нешто природно, законито, правилно, чак зашто да не – и за подвиг, спретност и способност, то је оно што је “горе од сваког зла”. Посуновраћеност и бестидност су најнижи пад до кога може доспети човек као разумно биће и друштво као заједница људи. “Зло је грешити”, каже свети Јован Златоусти, “али још је веће зло поносити се својим гресима.”
На једном другом месту овај велики зналац људске душе и анатом људског друштва додаје и ово: “Зло је чинити гадости, но ако постоји стид код онога који их чини, зло је упола мање. А кад се неко њиме кити – то представља врхунац бестидности. Овај први постајући свестан после пада, временом се може и подићи; онај пак који се хвали грехом, лишава себе исцељења које даје покајање.”
Опасност која настаје из таквог односа према злу је очевидна. Налазимо се пред унакажењем моралног чула, пред тријумфом духовне окамењености. Та и таква духовна клима и став узима у наше време узнемирујуће размере. Она подмукло и безобзирно подрива темеље како заједничког тако и друштвеног живота. Нису у питању само јавни скандали појединаца и расипање друштвеног новца, неосетљивост за морална начела и јавна бестидност. Ради се о обликовању “Новог морала” и типа “новог човека за кога је свеједно добро и зло, врлина и грех; за кога је бестидност већа “врлина” од стида, самољубље и саможивост – једини бог и господ.
Неразликовање добра и зла рађа духовну отупелост и окамењеност, раслабљеност сила отпора у човеку; човек престаје бити имун на зло и силе зла, на грех и болест. Трулеж и распадање улазе у човекове кости, човек постаје роб болесне пасивности и незаинтересованости. Такво стање је стање наркозе које води неминовно смрти душе и тела и распадању свих виталних унутарњих човекових сила и покретачких импулса.
Тај отров духовне неосетљивости за грех и за зло шири се као куга више од сиде или било које друге болести и трује плућа модерног света. Шта је страшније и од најстрашнијег? Кад и хришћани оболе од те болести на смрт. Хришћани којима је показан пут живота и пут смрти, који су стекли дар разликовања светлости од таме, добра од зла, Бога од ђавола. Хришћанин који изгуби осећање за грех, престаје бити хришћанин. А тиме престаје бити човек. Од тог духовног мртвила до нечовечности је само један корак.
Преузето из књиге:
Од греха ка Богу – Зборник текстова о покајању и исповести (издање ‘Тројеручице’)