О Пресветој Богородици и тајни човечанства

Православна Црква је одувек истицала дубоку везу Пресвете Богородице са човечанством. Она је, ако се може тако рећи, у Марији препознала најчистији, најузвишенији плод људске историје – врхунац човековог трагања за Богом, али и тријумф Божије замисли о човеку. Док је у западном хришћанству пажња усмерена на Марију као Дјеву чије материнство није нарушило девственост, православни Исток од самог почетка и до данас слави њено богоматеринство – ту крвну, телесну везу са Христом. Лик Мајке која у наручју држи Богодетета постао је највољенији и најраспрострањенији израз поштовања и љубави.

Православни Исток се радује томе што је у оваплоћењу Сина Божијег учествовало и само човечанство. У срцу хришћанске вере налази се радост због Христове саприродности са нама – што је Он истински човек, а не привид, што је један од нас, занавек сједињен с нама кроз своје човештво. Зато је љубав према оној која му је то човештво даровала – тело и крв – дубока, благодарна и пуна поштовања. Захваљујући њој, Он је могао да се назове, као што се увек и називао – Син човечији.

Син Божији – Син човечији. Бог који се спушта до човека да би човека уздигао до себе, да би га, како уче Свети Оци, обожио, учинио удеоником Божанства. У том чудесном откровењу човекове истинске природе и призвања налази се извор наше љубави према Марији – као нашој вези са Христом, а преко Христа – са самим Богом.

Рођење Пресвете Богородице – празник човечанства

Нигде се тајна Маријиног призвања не открива тако јасно као у празнику њеног рођења – првом, фактички, празнику посвећеном Богородици. Свето Писмо о овом догађају не говори ништа. И заиста, шта би се могло рећи о рођењу детета које, споља гледано, ничим не одудара од других? Али Црква га је ипак уврстила у свој литургијски календар, не зато што је то рођење било чудесно или изузетно, већ управо зато што је било обично – и тиме открило нови смисао свега што ми називамо „обичним“. У тој уобичајености засијава дубина, јер се у њој рађа нова личност, непоновљива, јединствена, чијим доласком свет добија нову путању, нову светлост, нову могућност.

Погледајмо икону тог празника. На постељи лежи мајка која је управо родила своју Кћер – Ана, како каже предање. Поред ње је отац, Јоаким. Жене припремају прво купање новорођене. Наизглед – ништа необично. Али да ли је заиста тако? Зар Црква преко те иконе не жели да нам каже да је сваки долазак новог човека на свет чудо над чудима? Почетак који нема крај. Почетак живота који ће се исписивати кроз љубав, страдање, стваралаштво, молитву. Почетак који мења свет.

Зато прво што овде празнујемо јесте сам долазак човека на свет. Онај тренутак о коме Христос каже: „Када жена роди, не памти више муке, од радости што се човек роди на свет“ (Јн 16, 21).

Друго – знамо чије рођење славимо. Знамо лепоту, светост и благодатност тог Детета. Њену судбину, њен значај за нас и за читав свет.

Треће – сећамо се свих оних који су припремили пут за њен долазак. Данас се много говори о наследности, често у смислу нужности, детерминизма. Али Црква верује у духовну наследност. Колико је само вере, доброте, молитве и поколења било потребно да би на дрвету живота процветао тај миомирисни цвет – Пречиста Девојка, свесвета Мајка. Зато је ово празник човечанства, празник вере у човека, радости због њега.

Авај, ми чешће препознајемо и разумемо наследство зла. Толико га је око нас да је вера у човека, у његову слободу, у могућност наслеђивања светлости – готово ишчезла. Заменио ју је скептицизам, неповерење. Али Црква нас позива да одбацимо ту сумњу, ту учмалост, и да се радујемо рођењу Детета у коме се сабрало све добро, сва морална лепота, сва пуноћа истинске људске природе. Њоме и у њој свет дочекује Христа. Она је наш дар Њему, наш сусрет с Богом.

Пут ка Витлејему

И ево нас већ на путу ка Витлејемској пећини, ка радосној тајни богоматеринства, ка другом Рођењу – Божићу, којим исповедамо долазак самога Бога међу нас. Али не толико Бога који укида законе природе, већ Бога који се унизио до стања детета, предао се Мајци – а преко ње и целом човечанству. У томе је тајна спасења: не у насиљу над природом, већ у љубави која се даје, у телу које се прима, у човеку који постаје дом Божији.

За Фондацију Пријатељ Божији припремио и превео: Иван Попов
Протојереј Александар Шмеман