Православна Црква је, иначе, увек наглашавала ту Маријину везу са човечанством и, ако се тако може рећи, дивила јој се као најбољем, најчистијем, најузвишенијем плоду људске историје, људског трагања за Богом, и у исто време тријумфу саме Божије замисли о човечанству. Док је у западном хришћанству поштовање Марије увек било усредсређено на лик Дјеве (девојке, девице) чија девственост није прекинута материнством, дотле је за православни Исток извор љубави и – још једном понављам – радосног дивљења Пречистој од самог почетка било и остало њено богоматеринство, крвна веза са Исусом Христом. Лик Мајке са Богодететом на рукама главни је, омиљени и најраспрострањенији израз ток поштовања.
Православни Исток се пре свега радује томе што је у доласку Сина Божијег на земљу, у спасоносном јављању Бога који је постао човек ради поновног сједињења људског рода са својим божанским призвањем, узело учешћа и само човечанство. Ако је у хришћанској вери оно најрадосније и најдубље Христова саприродност са нама, то што је он уистину човек а не привиђење, што је он један од нас, занавек с нама повезан својим човештвом, онда је јасна и обилна љубав према оној која му је то човештво, наше тело и крв, дала и захваљујући којој је он могао да се назове онако како је увек себе и називао – Син човечији.
Син Божији – Син човечији. Бог који се спушта до човека да човека учини божанственим или, како кажу учитељи Цркве, да га обожи, да га учини удеоником Бога. Управо ту, у том невероватном откровењу човекове истинске природе и истинског призвања, налази се извор захвалности и љубави према Марији као нашој вези са Христом, а у Христу с Богом.
И нигде се ово не открива тако јасно као у још једном, фактички првом Богородичином празнику – празнику Рођења Пресвете Богородице. О овом догађају се ништа не каже у Светом писму. Уосталом, шта би се и могло рећи о рођењу детета које је попут сваког другог рођења? И ако је Црква почела да се сећа тог догађаја кроз посебан празник, разлог није у томе што је он по било чему био изузетан, чудесан, изванредан, већ управо у томе што сама његова уобичајеност разоткрива нови смисао свега онога што ми називамо „уобичајено“, што он придаје нову дубину оним чиниоцима људског живота за које ми тако често кажемо да ни по чему нису посебни.
Али, погледајмо икону тог празника, загледајмо се у њу духовним очима. На постељи је мајка која тек што је родила своју Кћер. Црквено предање каже да се звала Ана. Поред ње је отац, чије је име, такође по предању, Јоаким. Покрај постеље су жене које обављају прво купање Новорођене. Најобичнији, рекло би се, ни по чему посебан догађај... Но да ли је заиста тако? Не жели ли Црква преко те иконе рећи да је долазак новог људског бића на свет чудо над чудима које изнутра подрива сваку уобичајеност? Јер то је почетак који нема нити ће имати крај: почетак јединственог и непоновљивог живота, настанак нове личности чијим доласком свет као да се изнова ствара и даје новом човеку, као његов живот, његов пут, његово стваралаштво.
Дакле, прво што празнујемо овде, то је долазак самог човека на свет, долазак за који се у Јеванђељу каже да, када се он догоди, ми се више не сећамо жалости, због радости што се роди човек на свет (Јн 16, 21).
Друго, сада знамо чије рођење, чији долазак празнујемо. Знамо ни са чим упоредиву лепоту и благодатност тог Детета, њену судбину, њен значај за нас и за цео свет.
И треће, сећамо се свих оних који су на неки начин припремили пут за Маријин долазак. У наше се време много говори о наследности, којој се придаје један принудни, детерминистички значај. И Црква верује у наследност, али у духовну наследност. Колико је само вере, колико добра, колико поколења било потребно да би на дрвету живота израстао тај прекрасни, миомирисни цветак – пречиста Девојка и свесвета Мајка. И зато је то празник самог човечанства, празник вере у њега и радости због њега.
Авај, нама је очигледнија и разумљивија наследност зла. И заиста, око нас има толико зла да је вера у човека, у његову слободу, у могућност наслеђивања оног доброг и светлог у нама готово усахла, сменила се скептицизмом и неповерењем. Али Црква нас позива да одбацимо тај зли скептицизам и то учмало неповерење, на дан када она с таквом радошћу, с таквом вером празнује рођење Детета у ком се сакупило све добро, сва морална красота, све савршенство од ког се састоји истинска људска природа. Њоме и у њој свет дочекује Христа који долази. Она је наш дар њему, наш сусрет са Богом.
И ево нас већ на путу за Витлејемску пећину, ка радосној тајни богоматеринства, ка другом Рођењу – Божићу, којим исповедамо долазак самога Бога међу нас. Али не толико Бога који укида законе природе, законе које је сам и одредио, колико Бога који се унизио до стања детета – до те мере да се предао Мајци, а кроз њу и целом човечанству.
Протојереј Александар Шмеман