„… Када једног недељног дана дође време да се врши служба, устаде један инок (монах) да као и увек иде у цркву; али, авај, изруга се тада над њим ђаво, говорећи му кроз помисао: „Куда идеш? У цркву? А зашто? Да није можда – да добијеш хлеба и вина? А казаће ти да је то Тело и Крв Господа – тја, не извргавај себе руглу!“
Брат поверова хуљењу ђавољем и не оде у цркву. Браћа га, пак, чекаху, јер баше такав обичај да се не почиње молитва док се сви не искупе. С обзиром да га није било, одоше по њега, мислећи да им брат није можда занемоћао. Нашавши га у келији, питаше га зашто не иде у цркву. Он им, упркос стиду, призна: „Опростите ми, браћо; ја као и обично устах и припремах се да идем у цркву, али појави се помисао и рече ми да оно по шта идем да примим у цркви нису Тело и Крв Христови, него обични хлеб и вино. И тако, ако хоћете да идем са вама, излечите моју болесну мисао о светом Причешћу“.
Они му, пак, казаше: „Устај, идеш са нама, а ми ћемо молити Бога да ти Он открије Божанствену силу која у Светој Цркви обитава“. Овај устаде и пође са браћом у цркву. Пошто су се много помолили Богу за брата, да му се јави сила Божанствених Тајни, почеше службу, а брата поставише насред цркве. И до краја службе он не престајаше сузама росити и обливати лице своје.
После службе питаше га: „Ако ти је открио нешто Бог, испричај нам, да и ми корист имамо“. Овај им, пак, плачући, поче казивати: „Када баше канон певања псалама, и када беше прочитано учење апостолско, и изађе ђакон да чита Јеванђеље, видех како се отвори кров изнад глава наших, и небо се виђаше скроз, и свака реч Јеванђеља беше као пламен и успињаше се на небеса.
А када се заврши свето Јеванђеље и изађоше свештеници из одаја, држећи Светих Тајни Причешће, видех како се опет отварају небеса, и силажаше огањ, и са огњем множина светих анђела, и међу њима два чудесна лица чија лепота бијаше просто неописива. И сијаху, као муње, и међу њима бијаше мали Отрок (дијете, новорођенче, младенац).
И свети анђели стадоше око Свете Трпезе, и два лица стајаху над њом, и Отрок беше између њих. А када беху окончане свете молитве и свештеници се приближише да раздробе хљеб Причешћа, видех како два лица држе Младенца за руке и ноге, и узеше нож, и заклаше Га, и источише крв Његову у путир, и расекоше Тело Његово, и положише преко хлебове, и хлебови се претворише у Тело.
Када браћа беху приступали да приме свете Дарове, даваше им се Тело, а када говораше они: „амин“ – претвараше се Оно у хлеб у рукама њиховим. Када сам и ја приступио, мени су дали Тело, и ја Га стога не могадох окусити, тада се зачу глас: „Зашто не узимаш? Зар ниси то тражио?“ А ја рекох: „Милостив буди према мени, Господе! Тело ја јести не могу!“ И би ми одговорено: „Када би човек могао узимати тело, тело би му се и давало, као што си и сам видео, него пошто нико не може да једе месо, Господ је и уредио да се у причешћу узима хлеб. И тако, примаш ли ти са вером оно што држиш у руци својој?“ И ја казах: „верујем, Господе“.
А када казах ово, Тело које држах у руци својој постаде хлеб и ja, поблагодаривши Бога, примих свету просфору.“ A кад се служба заврши и пођоше свештеници на места своја, опет видех Младенца међу двема животињама, и када свештеници употребише Свете Дарове, видех како се опет отвори кров црквин и Божанствене Силе се вазнесоше на небеса“. Чувши ово, браћа се подсетише Апостола који говораше: „Пасха наша, за нас у жртву би принесен Христос“. И у умиљењу пођоше у келије своје, прослављајући и хвалећи Бога, Који твори чудеса велика“.
Архиепископ Вениамин (Федченков)
из Древног Патерика