Када је реч о учешћу, „присуству“, „бивању“ у виртуелној сфери, основни проблем није у поремећају пажње, већ у поремећају идентитета личности. Неко је проницљиво приметио да у последње време људи више не носе мобилне комуникационе уређаје у џепу, већ их све време држе у руци. То је, по неким мишљењима, одраз својеврсне неуротичности, но биће да ту има и елемената новог идентитета, нове припадности.
Човек с мобилним телефоном који је стално у руци, поред потребе за актуализмом, изражава и несвесну тежњу да има нешто спољашње као саставни део свога бића, нешто што га испуњава и потврђује у друштвеном односу. Врхунац те потребе се види код употребе поткожних микрочип-имплантата, који се углавном користе зарад бржег функционисања у технолошком свету, а некада због чистог снобизма. Због чега би га, иначе, рекламирали као најбоље средство за плаћање рачуна по престижним ресторанима? Занимљиво је да се упоредо са овим имплантатима све више појављују и тетоваже по целом телу, које су ништа друго до поједностављени белег који указује на ту исту потребу – потребу за новим идентитетом.
Поновимо опет: не треба све сваљивати на технологију. Она јесте по први пут отворила (и створила) неке проблеме, али је у највећем броју случајева само омогућила да се стари проблеми и стање људског духа пројектују до граница потпуне видљивости. Она је, што је неопходно истаћи, открила и велике парадоксе унутар човекове личности.
Данас се један од тих парадокса пројављује у контексту асоцијалности социјалних мрежа, које су доживеле огромну популарност и експанзију у текућој деценији. Током писања сасвим непланирано сам ушао у спор са блиским особама око тога да ли су људи на друштвеним мрежама уистину друштвени и присутни или недруштвени и одсутни када је реч о међуљудској комуникацији. Ма колико то звучало нелогично и парадоксално, пре сматрам да је више истинита друга тврдња. Уосталом, то и не мора бити толико нелогично, бар на практичном плану – људи који доста времена проводе на друштвеним мрежама свакако су одсутни из своје најближе околине и не друже се са најближима. Као што је то недавно лепо и једноставно објаснио наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић, време које се проводи на друштвеним мрежама није ниједно друго до оно које је узето из физичког света и које је могло да се проведе са другима у класичном физичком односу и општењу.
Неки од многобројних љубитеља друштвених мрежа ће сигурно запитати у чему је проблем ако су повремено на Фејсбуку, а највећи део свог времена проводе са својом породицом, пријатељима, сарадницима у живом и директном контакту. Да, можда је то заиста тако јер имају ваљано и темељно искуство и потребу директног физичког контакта са другим особама. Но, шта ћемо са девојком која се жали да њену млађу сестру није могуће „извући“ из собе јер је стално на друштвеним мрежама? И шта са младима који се поздрављају са „видимо се на Фејсу вечерас“ иако живе у истом делу града? Претходна питања нису спекулативног карактера, већ нешто што је аутор књиге лично чуо и видео.
Неки љубитељ друштвених мрежа може упитати и зашто обична комуникација мејлом или неки блог са текстовима није проблематичан, а друштвене мреже јесу. Зар се и та комуникација не одвија у виртуелном свету? Одговорићемо одмах: електронска пошта и блогови не носе толики ниво сугестивности у стварању псеудозаједнице и виртуелних идентитета нити теже да у толикој мери замене физички додир. Када сам својевремено као гостујући предавач на предмету Хришћанска комуникологија држао предавање студентима Православног богословског факултета у Београду, дотакли смо се проблематике друштвених мрежа. Упитао сам оне који имају отворен налог на друштвеним мрежама зашто су тамо и одмах добио одговор да помоћу њих лако проналазе старе пријатеље који су расути широм света.
Проблем је настао када сам поставио друго питање: зашто после проналаска и успостављања контакта са тим пријатељима нису са њима наставили електронску комуникацију другим путем (рецимо, путем електронске поште), већ су наставили да комуницирају преко друштвених мрежа. Уследила је пауза, после које је један студент указао на то да су на друштвеним мрежама ипак сви заједно, за разлику од комуникације мејлом. Управо та симулација заједништва јесте оно што отвара сложена питања.
Критичари друштвених мрежа су до сада наводили разне мане, попут смањења креативности комуникације (с обзиром на то да се све време крећете у оквиру строго задатих форми које су смислили њихови творци), смањења продуктивности рада (истраживања показују да запослени често са радних места освежавају своје електронске профиле), укидања приватности (и то на најсуптилнији начин, тако што човек добровољно даје податке о себи и притом мисли да је то потврда његове савремености), ... Главни проблем код друштвених мрежа је, међутим, доста сложенији, и тиче се управо трансформативног потенцијала бинарних технологија на нивоу човекове личности. Наиме, неопходно је приметити да друштвене мреже (не само оне, али овде су парадигма) стварају виртуелне идентитете. Ти виртуелни идентитети на одређени начин имају свој живот у оквиру динамике друштвене мреже. Они се у својој спољашњости, додуше, могу у великој мери поклапати са физичким, реалним, али готово увек представљају крајње улепшану верзију, коју је, да не заборавимо, увек важно одржавати у животу – освежен статус је једнако важан као и сâмо постојање профила. Није, дакле, довољно имати профил, као што није довољна чињеница то што сте живи: профил је потребно стално освежавати, допуњавати, стављати у покрет. Одржавање профила, односно држање профила у динамици, за многе је ствар од животне важности пошто представља потврду идентитета, ма колико тај идентитет био виртуелан. Корисник друштвених мрежа углавном користи аргумент да су „ионако сви тамо“ (углавном на „Фејсу“ ), те стога само преостаје отпратити тренд. Проблем настаје када у сукобу са реалним идентитетом овај виртуелни надјача (сетимо се догађаја са девојчицом која освежава профил на друштвеној мрежи за време заједничке молитве у кући).
Овде је упутно подсетити на тезу медијске теорије да је у савременом свету мање важно шта се десило, а више како је то медијски приказано – није важан догађај, већ медијска слика о њему. Слично је и у домену друштвених мрежа и виртуелних профила: није важно заиста ко сте и чиме се бавите у физичком свету, већ какав вам је електронски профил и каква је његова динамика. И као што је у претходној, индустријској цивилизацији основа била процес производње, а сâм човек ускоро био преточен у меру производње, радне часове, продуктивност и плату, тако у бинарној цивилизацији перцепција човека лако може постати електронски профил.
Је ли претерано тврдити да ће се човек идентификовати преко електронског профила? Имају ли друштвене мреже тај потенцијал када је реч о формирању људских идентитета? Веза између личности и електронских профила најбоље се види у екстремним случајевима: када неки млади човек на свој електронски профил „окачи“ увредљиву поруку која се односи на другог младог човека или када виртуелна заједница профила некога означи као непожељног.
Последице које су у пракси забележене, нарочито међу младим људима, иду од лакших психолошких сметњи, па до фаталних исхода. Ово се дешава управо стога што они свој идентитет у једном тренутку почињу да темеље на односима у виртуелном свету. Да је надјачао реални, физички идентитет, везан за породицу, праве и искрене пријатеље, Цркву, човек би само могао да се насмеје заједљивцима који немају ништа паметније да раде него да троше време у оговарању у електронском свету – ако папир све трпи, шта тек рећи за електронски медијум.
Постоји још један вид проблема који се односи на социјалне мреже и везан је за лакоћу комуникације. Чињеница је да цивилизација бинарног кода много тога олакшава и чини доступним, па тако олакшава и комуникацију. Заборавља се, међутим, да не постоји лака комуникација између људских бића у правом смислу те речи. Ако постоји, онда то није комуникација, већ рутина. Међуљудска комуникација увек носи ризик осим у једном случају: када је воде светитељи. Свети Божији људи увек полазе од другог човека, будући да у њему виде икону Божију, а у односу са другим човеком своје спасење. „Видех брата свога, видех Бога свога“ чувена је поука древних египатских подвижника. У највећем броју случајева данас, на жалост, полазимо искључиво од себе и својих потреба (опет се враћамо на проблем индивидуализма), и због тога комуникација доноси конфликтне ситуације.
Конфликт треба да превазиђемо подвигом, и то тако што ћемо се изнова и изнова борити да у другом човеку видимо икону Божију и испит за своје спасење. Комуникација на друштвеним мрежама, са друге стране, није тешка – човека који вам се не допада веома једноставно можете обрисати са листе, и то једним кликом на опцију којом означавате његов статус на свом профилу.
Слично је и са електронским форумима, где комуникација никога не обавезује, поготово ако се води под псеудонимима. Обе комуникације су ризичне само у тој мери у којој не треба превише веровати незнанцима, који се појављују под различитим именима јер човек заиста није сигуран да ли је у питању особа која се у стварности тако зове. Ова особина да се човек у виртуелној сфери увек може појавити под неким другим именом или неким псеудонимом чини комуникацију лаком, али зато празном и неизграђујућом у домену човекове личности.
Свештеник Оливер Суботић
Из књиге „Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода“