Нема никаквог спавања до Страшног суда, као што уче неки секташи. Како дух може спавати? Он је непрестано будан и активан. Наше тело није у стању да прати дух у овој активности; отуда долази сан, за време кога се тело на известан начин одваја од духа и препушта одмору и опорављању.
А за то време дух је у свом свету. Он може тако доћи у додир са умрлим духовима или духовним световима уопште. Ретко се деси да се човек ујутру нечега сети. Има, наравно, и обичних снова које производи ткање душе. Оно чиме се душа у будном стању највише бави, то се и ноћу, као на филму, одвија.
Тешко је Богу да нам се јави када је човек као разбијено огледало у коме се и духовне поруке различито и увек фрагментарно преламају. Свако прими онолико колико може и онако какво му је „разбијено огледало” са којим већ долази на свет. Христос је дошао на Земљу да би наше огледало опет постало цело и тако целовито примало Бога. Наравно да многи не могу да појме Бога, нити да Га потпуно у себе приме. Наше тело, овакво какво је сада, није у стању да издржи Светлост. То је вероватан разлог зашто су се светитељи — који су се целог живота борили са искушењима и изборили, задобивши просветљење — доста брзо након тога селили у други свет.
Унутрашња светлост и заједница љубави
Велика је њихова радост тамо, јер саосећају и у љубави кличу са осталим сродним душама које славе Бога, а при свему томе задржавају своју личност, никако не на себичан начин, како је још увек одржавају на Земљи чак и духовни људи. Ум, воља и срце постали су код просветљених људи једно — они су, иначе, најчешће раздвојени у човеку, отуда и бројне невоље човекове у животу.
Код великих духовника није то више само спољашња светлост која им се благодаћу повремено указује, већ она много дубља и трајнија, унутрашња светлост, која се од срца пење и испуњава целог човека. Ова светлост је љубав, а само је љубављу човек најближи Богу Који је сушта Љубав. Човеково усавршавање и приближавање Богу је вечито, јер је Бог не само несазнајан и непојмљив него и недокучив. У љубави смо, међутим, најсигурније и најближе са Богом.
Додир са Духом је муњевит; наш појам времена нема никаквог значаја у духовним хијерархијама. А ове хијерархије постоје: у Јеванђељу је речено: „Много је станова у кући Оца Мога“. Према степену духовног постигнућа овде, добијамо после смрти одговарајући стан и сродне душе са којима тамо даље живимо.
Борба за небеско и дејство мисли
Није свеједно шта је ко желео и за шта се борио на Земљи. Духован човек борио се за духовно, за излаз у небо; телесан човек борио се за земаљско. Изгледа на први поглед да је мала разлика између некога ко је веровао у идеју правде овде на земљи, за њу се борио и за њу чак положио живот, и некога ко је веровао у небеску Идеју и небеску Правду која се никада не остварује у потпуности овде на земљи. Разлика је, ипак, велика, па зато и поред привидне вере, поштења и жртве онога ко тражи правду искључиво на земљи, он и после смрти наставља да жели погрешно и наћи ће се у погрешном друштву.
Сродне душе се траже и овде и тамо. Када нађете неку сродну духовну душу овде, останите са њом, јер је велика радост дружити се са истомишљеницима.
Већина у манастиру задржава своје навике, егоистичне циљеве и жеље. Отуда су многи светитељи одлазили из манастира и повлачили се у усамљеност испосница. Да ли је то било погрешно? Ово су хтели да сазнају и сами духовници и добили су из духовног света одговор да су оба пута исправна — када је дух љубави присутан.
Христове речи: „Много је станова у кући Оца Мога“ значе да постоје бића у универзуму различитог степена духовне зрелости. Не треба мислити да нека од ових бића нису у стању да се материјализују, да нам се као таква појављују и уче нас духовним истинама. Наравно да постоје и демонска бића на различитим ступњевима зла. Човек као слободно биће бира и одлучује. Оно што он мисли и како мисли изазива треперење у васиони; он привлачи или одбија невидљива бића начином и јачином својих мисли. Космос је огромна централа мисли. Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали места лошим. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла Небу — остала им је само земља и човек. На човека она делују не само директно већ и индиректно, некад преко умрлог који се показао спремним да послужи као нека врста канала демонског деловања на живог човека. Таквих примера сам имао у монашкој пракси…
Старац Тадеј Витовнички Нека срце, ум и воља постану једно