„У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше.“ (1. Јн. 4, 10) 

Спасење није награда за безгрешан живот. Једини безгрешан Човек био је Господ Исус Христос. Ми, пак, док смо у овом животу, непрестано се боримо са својим слабостима и падамо у различите грехе. Оно што Господ очекује од нас није безгрешност, већ искрена жеља да Му припадамо и истрајна борба да постанемо оно што нас је позвао да будемо. Тај труд сам по себи не спасава човека, али показује његову љубав према Христу и његову спремност да сарађује са Божјом благодаћу.

Без Божје благодати нико не може победити грех. Зато се не уздамо у сопствену снагу, него непрестано молимо Господа да нас укрепи. Када нам Он дарује Своју помоћ, лакше се одупиремо гневу, нечистим помислима, крађи, осуђивању и сваком другом злу. Али ни тада не престајемо да се боримо, јер благодат не укида нашу слободу, већ нас оснажује да останемо верни Христу.

Многи, када непрестано падају у исти грех, помисле: „Нема ми спасења. Све је узалуд.“ Управо је то замка у коју непријатељ жели да нас уведе. Не смемо очајавати. Свако искрено покајање, свака исповест, свака суза због сопствених падова драгоцени је пред Богом. Човека не спасава то што никада није пао, већ то што се после сваког пада поново враћа Христу.

Врлине саме по себи не спасавају

Једном сам, као искушеник, после једног доброг дела пожурио старцу да му испричам шта сам учинио. Чим ме је угледао, схватио је шта ми је у срцу. Није ми дозволио ни да проговорим, него је рекао:

„Дете моје, зашто бисмо се хвалили својим врлинама? Зато што постимо? Не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Зато што мало спавамо? Не можемо бити буднији од њега, јер он никада не спава. Или зато што живимо у уздржању? Ни у томе га не можемо надмашити, јер он нема ни тело ни телесне страсти.“

Те речи су ме дубоко потресле. Схватио сам да се човек лако може погордити чак и својим врлинама. Ако се оне одвоје од смирења и љубави према Христу, саме по себи не воде спасењу.

То, наравно, не значи да не треба да тежимо врлинама. Напротив, истински хришћанин ће се увек трудити да живи добродетељно. Али врлина сама по себи није довољна. И међу људима који нису православни има честитих, пожртвованих и моралних људи. Доброта је драгоцена, али није исто што и спасење. Спасење долази кроз заједницу са Христом, кроз покајање, смирење и живот у Његовој Цркви.

Зато смирење није у празним речима, него је стање срца. То је свест да је све добро што имамо дар Божји и да немамо разлога да себе сматрамо бољима од других. Управо се у таквом срцу рађа истински мир.

Када човек стекне смирење, он почиње другачије да гледа и на своје падове. Он не оправдава грех, али не пада ни у очај када види своју слабост. Зна да постоји покајање, постоји свештеник, постоји епитрахиљ, постоји повратак Богу. То је оно чега се ђаво највише боји.

Ђаво може имати многе особине које људима изгледају као врлине, али нема оно што је најважније – смирење. Управо је гордост била његов пад. Човек се, за разлику од њега, може спасити и после многих падова, ако се смирено враћа Богу и не престаје да тражи Његову милост.

Снага смирења најбоље се види у самом Христу. Као што каже Свето Писмо:

„Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.“ (Фил. 2, 8)

Господ, иако је био Бог, сишао је на земљу и примио људску природу, прихвативши највеће унижење ради нашег спасења. Ако желимо да будемо Његови ученици, и ми морамо учити путу смирења.

Бог понекад допушта да осетимо своју слабост како бисмо се ослободили гордости и научили да се не уздамо само у себе. Када човек заплаче над својим грехом и искрено пожели да се промени, та борба већ постаје место сусрета са Божјом благодаћу.

Зато никада не треба да кажемо: „Толико пута сам пао, нема ми помоћи.“ Напротив, после сваког пада треба поново устати и рећи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ Треба поставити себи правило да се боримо против греха, да не прихватамо слабост као своју судбину, али истовремено да знамо да нам је Христос потребан у сваком тренутку.

Човек може да прави планове и да мисли да зна шта је најбоље за њега, али Бог види дубље од нас. Ми гледамо оно што је тренутно пред очима, а Господ види читав пут нашег живота.

Боље је бити грешник у Цркви него праведник без Христа

Никада не треба очајавати. Ако нешто још нисмо постигли, то не значи да смо изгубили битку. Духовни живот није тренутна победа, већ непрекидна борба. Нема греха који је већи од љубави Божје и нема пада из којег човек, уз Божју помоћ, не може устати.

Зато се исповедајте, причешћујте и не удаљавајте се од Цркве. Боље је бити грешник који се каје у Цркви, него човек који се узда у своју праведност и остаје далеко од Христа. Наша сопствена доброта нас не спасава, него љубав коју имамо према Христу и борба коју водимо ради Њега.

Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је строг, душа понекад жели да се уздигне до небеских висина, али тело има своје слабости. После службе, док су монаси чекали да буду позвани у трпезарију, један брат је, желећи да га мало задиркује, рекао:

„Оче, видео сам како си заспао у цркви.“

А он му одговори:

„Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан изван ње.“

Ова једноставна реченица открива дубоку истину. Боље је да смо слаби људи који се држе Христа, него да се по својој снази и гордости удаљимо од Њега. Црква је Нојева барка спасења у којој се човек, иако слаб, лечи и преображава Божјом благодаћу.

Покајање је оно што нас враћа Богу. Не спасава нас наша привидна савршеност, јер таква савршеност код човека не постоји, већ срце које се смирено каје и не престаје да тражи Господа.

Свети Доротеј Газа говори да човек може сагрешити чак и погледом или начином на који се односи према другом човеку. Ако бисмо због тога помислили да нема наде за нас, онда бисмо упали у очајање. А Бог нас не позива да побегнемо од живота и сакријемо се од света, него да у сваком тренутку тражимо Његову помоћ.

Апостол Павле и снага у слабости

Чим ујутру отворимо очи, добро је да своје прве мисли окренемо ка Богу и кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“ Та кратка молитва открива најважније – да човек жели да буде са Христом, да не жели да греши свесно и намерно, већ да се, када падне, поново подигне и врати Ономе који га воли.

Као што каже Свети апостол Павле:

„Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?“ (Рим. 7, 23–24)

Ако је и велики апостол Павле осећао ту унутрашњу борбу, како онда ми можемо мислити да ћемо сопственом снагом лако победити све слабости? Не спасавамо се зато што смо јачи од греха, него зато што се у својој слабости обраћамо Христу.

Често се дешава да од Бога нешто тражимо, а Он нам то не да одмах. Можда мислимо да нас је заборавио, али понекад Господ одлаже испуњење наше молбе јер жели да нас кроз молитву промени. Много пута нам сама молитва донесе већу корист него оно за шта смо се молили.

Неке ствари које нам се у животу чине тешке и непожељне могу постати средство нашег спасења. Понекад нас Господ кроз болест, невоље или искушења чува од путева који би нас удаљили од Њега. Ми видимо само један тренутак, а Он види целину нашег живота.

Зато никада не треба да очајавамо. Нема греха који је већи од љубави Божје. Нема ране коју Божја милост не може исцелити ако јој човек приступи са вером, покајањем и смирењем.

Исповедајмо се, причешћујмо се, останимо у Цркви и не губимо наду. Јер је Сам Господ рекао: „Нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покајање.“ (Мт. 9, 13; уп. Мк. 2, 17; Лк. 5, 32) Он не тражи од нас да Му дођемо као они који су већ постали савршени, већ као они који знају да без Њега не могу чинити ништа.

И управо у томе је највећа утеха хришћанског живота: наша нада није у томе колико смо ми успели, него у томе колико нас Бог љуби.

Према беседи игумана Никона Атонског, „Нема греха који је већи од љубави Божје“
За Фондацију Пријатељ Божији са грчког превела и приредила: Елена Костопоулос
Извор: vimaorthodoxias.gr