Оно што понекад не можемо успети сопственим напорима, можемо лако да постигнемо молитвом, наравно ако се непрестано молимо за то. Треба да се непрестано моли и онај који је у тузи и онај коме је све потаман, и онај ко је у беди и онај ко је богат – да онај који не оскудева ни у чему остане на благостању а онај коме нешто иде наопако и сиротињи – да крене набоље и да успех и радост замене тугу, дођу мир и утеха.
Говорила је Ана, мајка Самуилова, све једно исто и није престајала да се моли, проводећи пуно времена с истим речима. Тако је и у Јеванђељу Исус заповедио да се молимо, обративши се својим следбеницима речима: А када се молите, не празнословите као незнанобошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени (Мат.6,7) и ту нас учи како да се молимо, показујући нам - да би нам се молитва услишила, да то не зависи од мноштва речи већ од будности ума.
Уколико се молимо, благословљени смо и постајемо храм Светом Духу те нам све лакше полази за руком. Било где да се налазимо, имамо свој олтар уз себе јер смо тако ми сами и свештеник и олтар и жртва која се приноси. У сваком тренутку можемо да изградимо свој олтар само ако то желимо, и ништа нас неће спречити у томе - ни доба дана ни место на којем смо, па и ако не клечимо и ако се не ударамо у груди и не подижемо руке ка небу већ се усрдно помолимо, наша молитва ће бити потпуна. Тако је могуће да жена која док плете или преде вуну, погледа ка Њему и топло се помоли; да човек који је кренуо у куповину, нашавши се сам у једном тренутку, почне да изговара молитву али и кожар док шије коже, може своје мисли да узвиси ка Господу; могуће је и да слуга, као и онај што је непрестано на путу или онај што ради у кухињи, када не може да оде у цркву да се помоли, то уради у било ком тренутку дана или ноћи, срдачно и понизно јер Бог не презире место где ће се обавити молитва већ само једно тражи – јасан ум и душу искрену.
И како је могуће, каже неки светски човек посвећен Суду, да се неко моли свакодневно по три сата и да трчи у цркву? Па ето, могуће је и веома једноставно јер ако не може да оде у цркву, он ће ту, где се затекао, да се помоли. Не треба му толико глас колико ум, нити да подиже руке ка небу већ да му душа буде сконцентрисана и не треба да буде непомичан да би био миран. Тако и оној Ани, молитве нису биле услишене због величанствених речи нити због снажног гласа него зато што је молитву изговарала срцем: Али Ана говораше у срцу свом, уста јој се само мицаху, а глас јој се не чујаше (1. о Царевима 1,13) и наставља: Иди с миром, а Бог Израиљев да ти испуни молбу, зато што си га молила (1,17)... и господ се опомену ње (1,19). То су урадили небројено пута и многи други. И док једни вичу, прете, уцењују, они други стоје мирно и тихо се моле у себи обраћајући се Богу с мало јасних речи у мислима, ничим неометани, ма где да су се нашли, у било које време. Ето, уради и ти тако: горко уздахни и сети се својих грехова, погледај ка небу и проговори умом Помилуј ме, Господе, и твоја молитва ће бити потпуна. Јер онај ко каже Господе, помилуј ме, исповедио се. И ко је рекао Господе, помилуј ме, примио је опроштај за грехе своје и оствариће Царство Небеско.
Тако се и Мојсије молио, без и једне изговорене речи, када му се Господ обратио: Што вичеш к мени? (Излазак 14,15) Јер људи чују само тај – унутрашњи глас, док Господ чује и све оне који вапе и запомажу у себи. То значи да нас Он чује иако ништа не говоримо када се привржено молимо у себи, било да смо пошли у куповину, било да смо се нашли с пријатељима и нико од присутних или оних око нас, неће моћи да препозна шта ми то радимо. Као и Ана што је тада урадила моливши се да затрудни а Господ јој услишио молитву. Толико јак је био њен унутрашњи вапај. Само је Илије приметио како се помичу њене усне. Глас јој је био запечаћен али не и снага њене молитве јер се молила свом душом и срцем. То је заправо, молитва, када глас долази изнутра. Бол душе која се изражава не гласом већ срцем.
Потпуно је немогуће да човек који се непрестано усрдно моли Богу, буде грешан. Објаснићу и како. Онај који греје ум и оплемењује душу молитвом, приближава се Богу, разговара с Њим тражећи опроштај од грехова, молећи да буде саосећајан и да му подари мир и елиминише људске слабости, изгради му супериоран став у односу на искушења. Тако, када види свог непријатеља или неку лепу жену, то неће утицати на њега и неће га подстаћи на грех јер ватра молитве још увек гори у њему и одаљава сваку грешну помисао. Но, пошто смо људи и пошто је сасвим природно да се понекад олењимо, када прођу два или три сата после молитве и када она ватра почиње полако да јењава, треба се поново помолити да се она ватра разбукне и опет нам загреје захлађено срце. И ако се тако ради целог дана, ти интервали загревања срца и душе молитвом, држаће нас подаље од нечастивог, не допуштајући му да нам се увуче у мисли и наведе нас на неки грех.
Свет молитве, изд. Каламос
Превела с грчког: Бранкица Богдановић
Извор: manastir-lepavina.org