„Нећу вас оставити сироте: доћи ћу к вама. Још мало и свијет ме више неће видјети, а ви ћете ме видјети, јер ја живим, и ви ћете живјети. У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама. Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам.“ (Јн 14, 18–21)

Замисливши се, и задубивши се у оно што је заиста лично, свако у себи може наслутити тренутак када се вера у Васкрсење није више заснивала на речима других, већ на сопственом искуству. У том тренутку, све у човеку бива обасјано светлошћу која није спољашња, већ дубоко унутрашња — она која обасјава срце и ум до најскривенијих дубина. Та светлост не оставља простор за сумњу; она није плод логичког закључивања, већ проживљена извесност која превазилази разум. И када човек дотакне ту светлост, он зна: то није више само вера у неку наду, него сусрет са Истином.

Које је то искуство, тај догађај или тренутак унутарњег доживљаја, из кога се рађа вера што не попушта пред сумњом, и радост која не бледи? Не могу га другачије назвати него — искуство Живога Христа.

Не, моја вера у Христа није настала из навике, нити из празничне традиције која се понављала сваке године од детињства. Иако су васкршњи празници диван и снажан подсетник, и иако кроз њих заједница Цркве сведочи о Живоме Христу, сами по себи они не би могли да роде ону дубинску извесност коју осећам. Моја васкршња вера није плод обичаја, већ последица сусрета. Сусрета са Њим — не са неким симболом или идејом, већ са Лицем које гледа и љуби. Управо тај сусрет, ма колико био недокучив речима, представља за мене извор мога Васкрса. Из њега извире сва радост коју осећам у васкршњој ноћи, из њега извире сила оног „Христос васкрсе!“ које у мени не одјекује као фраза, већ као истина која држи све моје биће на окупу. Ваистину васкрсе — не као формула, већ као победа над свим што је мрачно, сумњиво и смртно.

Знам да је Христово учење живо и делатно и данас. Нема ничега у овоме свету што се може упоредити са Његовим речима о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која не престаје. Све друге филозофије и пролазне наде овога света бледе пред Његовом истином — јер она није само мисао, већ живот. И, што је можда најдубље од свега, знам да у мом животу, који је често сив, препун брига, неодговорених питања и неизвесности, постоји нешто што не бледи, не одлази, не мења се. То је свест да је Христос са мном. То није само утешна идеја којом се бодрим — то је стварност, жива и опипљива, унутарња сила која носи и даје смисао.

„Нећу вас оставити сироте; доћи ћу вам“, каже Христос. Те речи нису само неко древно обећање, већ стварност која се остварује — и у мом животу, и у животима свих који Му отворе своје срце.

Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе, када срце отвори врата вечности. Он нам долази у радости која није од овога света — радости која напуњује цело биће и чини да све невоље изгледају мање важне, да се чини као да смо већ дотакли ту светлост која свуда обасјава. Христос нам долази у тишини светог храма, у оном тренутку када време као да стаје и сви око нас нестају, а ми се сусрећемо са вечним. Он нам долази у Светим Тајнама, посебно у Светој Евхаристији, када примамо Његово Тело и Крв, када се сједињујемо са Њим, не као симболом, већ као жива реалност која нас препорађа.

Христос нам долази у љубави коју делимо са ближњима, у утехи која долази кроз сусрет и помоћ, у сваком тренутку истинске повезаности који превазилази само људску солидарност. Његово присуство не осећамо само у великим тренуцима, већ и у малим, свакодневним стварима — у заједничкој молитви, у делима милосрђа, у сваком истинском сусрету.

Он је ту, иако понекад, у буци и тами света, не можемо да Га видимо. Али Његово присуство остаје, понекад као тихи шапат, понекад као громогласна радост која испуњава све наше биће.

И ми, и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи, непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи које просвећују и крепе, и радост која долази од вере у Њега, радост која је наша снага. Васкршња ноћ је круна тог искуства, сведочанство о томе да је Христос Жив и да је са нама, не само као успомена, већ као жива реалност која преображава нашу садашњост. Она је потврда да смо и ми живи са Њим Живим, да смрт нема последњу реч, већ да живот у Христу већ сада почиње. Сва Васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу, усред свих његових изазова и лепота, угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег, које није негде далеко у будућности, већ је већ присутно међу нама, чекајући да буде откривено нашим срцем.

Васкршња ноћ је круна свега тога. Она није само сећање на историјски догађај, већ жива потврда да је Христос Жив, да је са нама, не као успомена из прошлости, већ као стварност која непрестано обасјава нашу садашњост. Та светлост која се јавља у тами не само да потврђује Христову победу над смрћу, већ нам открива да живот у Њему већ сада почиње. Васкрс нам не говори само о томе шта ће бити на крају времена, већ нас позива да схватимо: живот који Христос дарује није нешто што нас чека на крају, већ је ту и сада — живот који делује у нама и кроз нас, преображавајући све што радимо и све што јесмо.

Иако је Васкршња ноћ већ прошла, светлост коју нам она доноси не престаје да осветљава наше срце. Данас, на други дан Васкрса, наша вера наставља да живи у том светлу — светлу које не само да преображава наш живот, већ нам открива дубину радости која не одлази. Она је ту, сваки дан, осветљавајући наш пут и показујући нам смисао свих тренутака.

Смрт више није та која одређује наш крај. Она је поражена. Христос нам показује да живот у Њему почиње већ сада, у овом животу, и да ми, који Га примамо и верујемо у Њега, већ сада живимо не само за ову земљу, већ за вечност која је већ ту, у нама. И тај живот, иако увек усмерен ка Царству Божијем, већ сада постоји у нама, претварајући наш свакодневни живот у свето пространство, у место где се дотичемо вечности.

Васкршња ноћ је позив да препознамо тај тренутак. Она је позив да не чекамо будућност, већ да већ сада, у овом животу, угледамо зору тајанственог дана Царства Божијег. Тај дан није далеко — он је већ ту, међу нама, чекајући да буде откривен нашим срцима, да се у њему рађа нови живот.

Протојереј Александар Шмеман
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео и припремио: Петар Волков